БРЗАК Драгомир – драмски писац и преводилац (Београд, 21. II 1851 – Београд, 4/17. III 1904). Гимназију је завршио у Бгду а у Бечу поштанско-телеграфски курс и потом цео радни век провео у телеграфском одељењу Министарства народне привреде у Бгду; пензионисан је као инспектор телеграфа. Био је активан у Београдском певачком друштву и са њиме гостовао у Цариграду 1895. Уређивао је политички лист „Слога“ (1902-1903). Од ране младости је писао поезију, углавном родољубиву – по узору на Ђуру Јакшића (Синђелићев гроб, Рајић, Хајдук Вељко, На Чегру, Босна, Маћедонија и др.), а касније и приповетке (Зулејка, У комисији), комедије (Паланачке новине, Олуја, Мило за драго, Кроза зид, Мика практикант, Колера, Опклада) и путописе. Комедије су му извођене једнократно и кратко; на позорници се задржао само комад с певањем Ђидо, који је написао са Јанком Веселиновићем (в), а песме из овог комада (Даворина Јенка (в) певале су се и независно, ван сцене. Текст Ђида је инспирисао и Петра Коњовића (в) да компонује народну оперу Сељаци (1964). Са немачког је превео Шекспиров Сан летње ноћи и либрета за Гејшу, Лутку и Кармен. Боем и познат у друштву, помињан је у полемикама („Видело“, „Одјек“) и анегдотама („Политика“, „Веселе новине“, „Кића“, „Криминална библиотека“). Написао је и Апотеозу Јовану Стерији Поповићу.

БИБЛ: Са Авале на Босфор, Бгд 1897; У комисији, I-IV, Мостар 1899-1902; Ђидо, Бгд 1908.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Драгомир Брзак, „У комисији“, ЛМС,  1902, књ. 214, с. 115-116; М. Петровић, Из живота српских књижевника, Београдске новине, 1917, бр. 351; С. С(ремац), Драгомир Брзак, Самоуправа 1904, бр. 54.

В. В.