ШЕНОА Аугуст – књижевник и казалишни посленик (Загреб, 14. XI 1838 – Загреб, 13. XII 1881). По оцу чешкога, а по мајци словачкога подријетла, школовао се у Згбу, у који му је отац дошао службом, и то у гимназији која је, успркос тешком притиску германизаторског апсолутизма, знала пробудити хрватски национални дух својих ђака. Студије је започео у Бечу, али се убрзо преселио у Праг, гдје је студирао право и већ од свог доласка интензивно сурађивао са загребачким „Позором“, те се бавио и књижевношћу и публицистиком. Због литерарне дјелатности није завршио студије него је преузео уређивање бечких листова „Гласоноша“ и „Die slawische Blätter“, а вративши се 1866. у Згб почео је интензивно писати казалишне критике за „Позор“, у којем је започео објављивати своје знамените фељтоне „Загребуље“, које је наставио тискати у „Вијенцу“. Г. 1868. постао је градски биљежник, а при крају исте г. артистички равнатељ загребачког казалишта након што је због његових полемичких примједаба с тог мјеста морао одступити Д. Деметер. Г. 1870. постао је драматург, а након што је 1873. именован за градског сенатора напустио је мјесто у казалишту и наставио казалишно-критичку дјелатност у „Вијенцу“, који је од 1874. до смрти и уређивао. Премда је умро размјерно врло млад, Ш. је написао читаву библиотеку књига и окушао се у најразноврснијим књижевним родовима, од фељтонистике и публицистике до драме, критике и антологичарских покушаја. Као пјесник значајан је по својим „повјестицама“, гдје кроз епски и дескриптивни карактер изриче на темељу хисторијске теме многе актуалне политичке примисли. Особито су значајне његове многобројне приповијести из сувременог живота као што су Пријан Ловро, Илијина опорука, Млади господин, Просјак Лука, Карамфил с пјесникова гроба и Канаринчева љубовца, којима је наговијестио најзначајнија реалистичка струјања у хрватској књижевности. У хисторијским романима Златарово злато (1871), Сељачка буна (1877), Диогенес (1878) и Клетва (1881), Ш. је на темељу брижно проучене повијесне грађе успио створити такве фабуле гдје је вјештим преплитањем легенде, повијесне истине и особне имагинације поставио темеље романескном фабулирању код нас, давши смјернице читавом једном књижевном жанру. Истодобно је голема популаност ових романа изванредно утјецала на стварање нове читалачке публике. У својим фељтонима Ш. је као кроничар друштвеног и културног живота Згба показао изниман дар запажања и примјетну дозу јетке сатире, што је понајвише дошло до изражаја у његовим казалишним критикама. Писане у континуитету од готово двије деценије, оне су израз младеначког полета и зрелости  истодобно, а Ш. оријентација према славенској и француској, те уопће романској, књижевности као репертоарном усмјерењу значила је коначни раскид с преживјелим утјецајем бечког Бургтеатра у загребачком глумишном животу. Реалист у својој књижевности, Ш. је био и заточник реалистичке глуме на загребачкој позорници, а његова полемика са Деметром заправо је начелна борба нове генерације културних дјелатника која се сучељава са остацима импровизаторске прошлости и једноличности. Бритке и полемичке, изванредно аналитичне у оцјени глумчевог удјела у представи, писане са големим познавањем драмске књижевности, његове критике још и данас могу служити као узор. Као артистички равнатељ није могао провести све намисли које је заступао као критичар. Изведба његове комедије Љубица (1868) оцијењена је лоше јер су критичари замјерили фељтонску разину проблема, занемаривши успјелу Ш. карикатуру загребачког друштва. Битку са загребачком казалишном публиком није успио извојштити, јер је и успркос својим пријашњим наканама морао изводити забављачки репертоар, не успјевши донијети на позорницу ни један значајнији хрватски драмски новитет. Но, његов казалишни рад је успркос тим компромисима огроман. Заслужан је и за оснивање сталне хрватске опере (1870), покренуо је едицију „Hrvatski repertoire“ (1872–1873), организирао је и уредио казалишну библиотеку и архив, а многа је дјела преводио за потребе дневног програма – са чешког, њемачког и француског (Расинову Федру, нпр.). Превео је такођер и нека Шекспирова дјела. СНП је 1869. приказало његов пријевод Магелоне Ј. Колара, а 1931. његов роман Златарево злато у драматизацији М. Дежмана.
БИБЛ: Сабране приповијести, у 8 књига, Згб  1883–1900; Сабрана дјела, у 16 књига, приредио И. Великановић, Згб 1919–1932; Изабрана дјела, у 20 књига, Згб 1931–1934; Дјела, у 12 књига, приредио С. Јежић, Згб 1932–1935; Изабрана дјела, приредио Т. Чолак, Бгд 1961; Дјела, у 4 књиге, приредио Ш. Вучетић, Згб 1962, 1964; Сабрана дјела, у 12 књига, приредио С. Јежић, Згб 1963–1964; Дјела Аугуста Шеное, у 13 књига, приредили Д. Јелчић и К. Шпољар, Згб 1978.
ЛИТ: И. П(ерковац), Љубица. Весела игра од Аугуста Шеное, Нови позор, Згб 1868, бр. 168-170; Ф. Марковић, Аугуст Шеноа, Згб 1892; А. Г. Матош, Аугуст Шеноа, Хрватска смотра, Згб 1907, бр. 35-36; А. Барац, Аугуст Шеноа, Згб 1926; М. Цихлар Нехајев, Чим да прославимо Аугуста Шеноу?, Хрватска ревија, Згб 1929, бр. 10; М. Шеноа, Мој отац, Згб 1933; О. Кершовани, О Шенои, Република, Згб 1945, бр. 3; З. Шкреб, Шеноа, Карамфил са пјесникова гроба, Умјетност ријечи, Згб 1957, бр. 1; Д. Јелчић, Аугуст Шеноа њим самим, Бгд 1966; И. Франгеш, Шеноина баштина у дјелима хрватских реалиста, Згб 1971; Н. Батушић, Хрватска казалишна критика, Згб 1971; Б. Клаић, Шеноа и наш казалишни језик, у: Између језикословља и књижевности, Згб 1972; Н. Батушић, Хрватска драма од Деметра до Шеное, Згб 1976.

Н. Б.