ШИКАНЕДЕР Емануел (Emanuel Schikaneder) – немачки глумац, певач, композитор, либретист и драмски писац (Штраубинг, Баварска, 1. IX 1751 – Беч, 21. IX 1812). Право му је име Јохан Јозеф Шикенедер (Johann Joseph Schickeneder). Родитељи су му били слуге, екстремно сиромашни, са много деце која су умирала убрзо по рођењу. И отац му је умро млад, а мати се са преосталом децом вратила у родни Регензбург. Ш. је захваљујући певачком таленту, као певач у локалној катедрали, постао штићеник Језуитске школе у Регензбургу, где је стекао солидно образовање. Од 1773. је наступао у оперској трупи Андреаса Шопса, где се 1777. оженио главном глумицом Маријом Магдаленом Арт званом Елеонора, која је одиграла значајну улогу у његовој каријери, иако јој је био неверан (чак је са самосталног гостовања у Аугзбургу стекао и двоје ванбрачне деце од различитих мајки). Као балетски играч опробао се 1774. у Инзбруку, где је 1775. представио и своју прву оперету Die Lyranten oder das lustige Elend (Путујући певачи или Весела беда), која је доживела велик успех и дуго се задржала на репертоару.  Г. 1777. одиграо је Хамлета у Минхену, а потом је са супругом био члан Мозерове трупе у Нирнбергу; 1780. су се нашли у Салцбургу, где су се упознали и зближили са породицом Моцарт не само на музичком плану него су учествовали и у омиљеној породичној забави Моцартових – у гађању луком и стрелом. У сезони 1784/85. брачни пар Ш. је отпочео свој рад у Бечу (Kärntnertortheater), где са управником Хубертом Кумпфом Ш. ставља на репертоар дела Моцарта и Хајдна. Следеће сезоне већ наступа у Националтеатру/Бургтеатру. Захваљујући својој жени, 1788. је примљен у престижни бечки Theater auf der Wieden, где је убрзо постао партнер/сувласник а затим и власник и вођа сопствене трупе, са потпуном слободом у грађењу репертоара. Све до 1804. низао је успехе, а онда је до 1811. његова популарност константно опадала и западао је у финансијске проблеме те је морао да прода позориште и скоро сву имовину. Већ прилично растројен, упутио се у Будимпешту да покуша да обнови своју бриљантну каријеру, али се током путовања испољило његово ментално обољење те је враћен у Беч, где је умро потпуно осиромашен. Аутор је три драмска дела (Das abgebrannte Haus, Der Fleischhauer von Odenburg и Die Fiaker in Wien), од којих је једно највероватније послужило за посрбу Саве Рајковића играну 1870. у СНП под насловом Да је мени лећи па умрети, али, у недостатку текста, није могуће идентификовати оригинал. Написао је 56 оперских предложака, међу којима и либрето за Моцартову оперу Чаробна фрула (Die Zauberflöte), у СНП изведену 1983.

В. В.