ШИЛЕР Фридрих (Friedrich Schiller) – немачки песник (Марбах ам Некар, 10. XI 1759 – Вајмар, 5. V 1805). Животни пут овог великог немачког и једног од највећих светских драматичара био је врло трновит. Његова породица била је сасвим скромних материјалних могућности: отац Јохан Каспар научио је да превија ране, па је у седмогодишњем рату (1756-1763) учествовао као потпоручник и, касније, капетан. Као војно лице отац се често селио из једног војног логора у други, а с њиме и његова породица; тако је Ш. у раном детињству измењао неколико школа. У Лудвигзбургу је пошао у латинску школу, у којој је са особитом љубављу читао немачке песнике Гелерта, Халера (којег је и Доситеј особито ценио) и Клопштока. По наредби војводе Карла Ојгена (Eugen), једног од највећих тирана виртембершке историје, морао је 1773. да пође у „војни семинар“ који је војвода основао крај свог дворца „Солитид“ и у којем је Ш. почео да учи права; војвода је ову установу 1775. преместио у Штутгарт – најпре се тамо звала „војна академија“ а потом „висока Карлова школа“ (зграда је уништена у Другом светском рату) и ту се Ш. посветио медицини. У тајности је читао Биргера, Шекспира, Плутарха, Русоа и др., па је и сам почео да пише; од самог почетка оштрице своје критике упућивао је против апсолутизма, против преживелог и тиранског феудализма. Цео његов живот проћи ће у борби за слободу – личну, националну и социјалну – и Гете ће две и по деценије после Ш. смрти дати тачну карактеристику свога пријатеља: „Кроз сва Шилерова дела провејава идеја слободе, а та идеја попримала је другачији облик, онако како је Шилер напредовао у својој култури и сам постајао друкчији“. То слободарство биће и један од главних разлога што је цензура, и хабзбуршка и неких државица расцепкане Немачке, спречавала стављање његових комада на сцену, и то још од појаве његових Разбојника, па за готово цело столеће после тога. По завршетку школовања – завршном испиту су као гости присуствовали вајмарски војвода Карл Аугуст и Гете – Ш. постаје (1780) пуковски лекар у Штутгарту; тада је већ имао готов рукопис драме Разбојници, која је после извесних прерада – добрим делом из страха од цензуре – изведена 13. I 1782. у Манхајму, а праизведби је, непрепознат, присуствовао и сам песник. Када је поново отишао у Манхајм на репризу своје драме, војвода је то сазнао, дао га на 15 дана затворити у тврђаву Асперг, забранио му да прелази границе војводства и да даље пише драме, те му није преостало ништа друго него да ујесен 1782. напусти ужи завичај, у који се није вратио за војводиног живота. Тада настају за њега дани лутања и несигурност: код Хенријете фон Волцоген, мајке једног свог школског друга, он у Бауербаху, код Мајнингена, од децембра 1782. до краја јула 1783. налази уточиште и ту настаје  драма Сплетка и љубав. Извесно време он је затим позоришни песник у Манхајму, оснива часопис „Rheinische Thalia“ и безуспешно покушава да стекне сигурну егзистенцију. Од пролећа 1785. он је гост породице Кернер (Körner), најпре у Лајпцигу и Голису (Gohlis), затим на имању Кернерових код Дрездена. Током лета 1787. он је у Вајмару, а у зиму 1787/88. гост Лујзе Јулијане фон Ленгелфелд, чијом се ћерком Шарлотом оженио. Мирнији живот за Ш. настаје тек када га је, на Гетеов предлог, вајмарски војвода наименовао за ванредног професора историје на Универзитету у Јени; 11. V 1789, само два месеца пред избијање Француске револуције, он држи приступно предавање „Шта значи и зашто се изучава општа историја?“. Међу Ш. многобројним слушаоцима био је и Јоханес Грос, директор новоосноване српске гимназије у Сремским Карловцима. Од напорног рада Ш. се разболео, а из невоље га је спасао дански двор доделивши му четворогодишњу пристојну помоћ под јединим условом – да се лечи. Од средине деведесетих Ш. придобија Гетеа за сарадњу на часописима „Die Horen“ и „Musenalmanach“, које је издавао, и убрзо настаје блиско пријатељство између ова два највећа представника немачке класичне књижевности. Током деценије њиховог пријатељевања они су подстицајно деловали један на другога, а њихово заједничко дело је збирка епиграма Ксеније (Xenien). Ш. се 1799. преселио у Вајмар, где је остао до смрти; 9. V 1805. сахрањен је ноћу, готово кришом, а 16. XII 1827. његове кости су извађене из гроба и положене у кнежевску гробницу, где се и данас налазе, поред Гетеовог саркофага. Још за зивота Ш. је добио велико међународно признање: министар унутрашњих послова Француске републике је, писмом од 10. X 1792, саопштио великом слободарском немачком песнику да га је Народна скупштина револуционарне Француске, „као пријатеља хуманости и људског друштва“, именовала за француског грађанина (Citoyen Français). Данас је с правом заборављено оно што је Ш. писао као историчар (Историја отцепљења уједињене Холандије од шпанске власти, 1788; Историја тридесетогодишњег рата, 1793. и др.); заборављени су и његови покушаји у области приповетке и романа. Међутим, његова мисаона лирика једва да је касније достигнута у немачкој књизевности; његове баладе – Рукавица, Ронилац, Поликарпов прстен, Ибикови ждралови, Јемство и др. – заузимају врхунска места у историји ове књижевне врсте у Немачкој. Али у свести данашњег човека, у немачком језичком подручју и изван њега, Ш. живи као велики драматичар који је одавно одомаћен на светским сценама. Нашим прецима донела га је општа плима немачких културних утицаја на прелазу XVIII у XIX век – наравно, најпре на немачком језику. Има доста доказа да је његових дела било у библиотекама наших грађанских кућа тога доба. Први интендант немачког позоришта у Згбу, основаног 1797, госпођа Крапф, ранија глумица у Грацу, давала је већ првих г. рада у Згбу Ш. комаде. У Љубљани је 6. X 1800. немачка трупа Вилхелма Фразела извела његове Разбојнике. У немачком позоришту у Темишвару, које је од четрдесетих г. XVIII века, а и касније, давало представе у згради укинутог српског магистрата извођена су Ш. дела и у Темишвару и на гостовању по Војводини. Но, није се код нас почело преводима Ш. драма; у првој деценији излажења „Летописа Матице српске“ (1825-1835) налазимо више од двадесет његових песама. Многе од њих, као и друге, превођене су и касније и то више пута. У „Летопису“ је 1939. објављен и наш први превод једног Ш. драмског дела: Јован Пантелић је ту објавио превод Земеле (Semele), једне кратке драме која се иначе међу Ш. делима једва и спомиње. У првим српским радовима о теорији књижевности има доста позивања на Ш. и његове списе о естетици и литератури од којих је највећи део код нас преведен и објављен у засебној књизи тек после више од два столећа од његовог рођења (О лепом, Бгд 1967). Ђорђе Малетић је 1844. превео и у НСаду штампао Ш. превод Der Parasit, драму француског писца Л. Б. Пикара (Louis Benoit Picard, 1769-1828), чији ие оригинал, Médiocre et rampant, настао 1797. Овај и још неки Ш. преводи били су код нас цитирани као оригинална Ш. дела. За нас је занимљиво да напоменемо да је велику слободарску Ш. драму Вилхелм Тел код нас најпре превео Теодор, отац Бранка Радичевића (Беч 1847); Фијескову заверу превео је Бранков школски друг Јулије Радишић (1852) и, колико се зна, по том преводу је комад представљан у Бгду 20. III 1870. Шпиро Димитровић Котаранин је Вилхелма Тела превео 1860, а Разбојнике 1861. Дугачка је иначе листа наших превода Ш. дела, а међу преводиоцима има истакнутих имена наше књижевности (Васа Живковић, Димитрија Деметер, Јован Ђорђевић, Алекса Шантић и многи други). О Ш. је код нас доста писано, а годишњице су му, као и свугде у свету, редовно обележаване и код нас. О представама Ш. драма на нашим сценама има доста рецензија. Од девет завршених Ш. драма у СНП је изведено пет. Нису даване Фијескова завера (Die Versohwörung des Fiesko zu Genua, 1783), Валенштајн (Wallenstein, 1797-1799), Орлеанскеа девица (Die Jungfrau von Orleans, 1801) и Месинска невеста (Die Braut von Massina, 1803), а прва и трећа од наведених изведене су у Бгду. Ш. иначе спада у највише и најдуже приказиване немачке писце на сцени новосадског театра (Сплетка и љубав извођена је у СНП скоро у континуитету током целог једног столећа). У СНП су извођена Ш. дела: Сплетка и љубав (Kabale und Liebe, праизведба у Франкфурту на Мајни 13. IV 1784) – 18. I 1862. у преводу Јована Ђорђевића а 1939. и 1952. у преводу Жарка Васиљевића; Разбојници (Die Räuber, праизведба 13. I 1782. у Манхајму) – 1870. у преводу Живка Шокорца и Михајла Вујића и са музиком Даворина Јенка; Марија Стјуарт (Maria Stuart, праизведба 14. VI 1800. у Вајмару) – 1871. у преводу Шпире Димитровића Котаранина; Дон Карлос (Don Carlos, завршено 1787, праизведба 6. IV 1788. у Манхајму) – 1873. у преводу Јована Ђорђевића и 1934. у преводу Велимира Живојиновића; Вилхелм Тел (Wilhelm Tell, завршено 18. II и изведено први пут н Вајмару 17. III 1804) – 1874. у преводу Шпире Димитровића Котаранина; Лажни цар Димитрије (Demetrius, Ш. је пред смрт стигао да напише само први чин, а по његовом плану комад је довршио Х. Лаубе) – 1896. у преводу Николе Ђорића.

БИБЛ: Марија Стјуартова, прев. Ш. Д. Котаранин, Панчево 1887; Вилим Тел, прев. Ш. Д. Котаранин, Згб 1860; Вилхелм Тел. Дон Карлос, прев. В. Живојиновић, Бгд 1952.

ЛИТ: П. Слијепчевић, Шилер у Југославији, Годишњак скопског Филозофског факултета, 1934-1938, књ. III, с. 1-143; Ј. Грчић, Шилер на репертоару новосадског Српског народног позоришта, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1936, књ. IX, св. 2, с. 190-192; С. К. Костић, Фридрих Шилер, основни мотиви и проблеми његових драма, НС, 1959, бр. 146; С. К. Костић, Национална и социјална слобода у Шилеровим драмама „Орлеанска девица“ и „Вилхелм Тел“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1959, књ. IV, с. 331-342; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, Споменица СНП у Новом Саду 1861-1961, НСад 1961, с. 198-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Беч 1962, бр. 3-4, с. 247-284; С. К. Костић, Неуспех Шилеровог „Вилхелма Тела“ на сцени СНП-а, Позориште, НСад, 1970, бр. 5, с. 5; С. К. Костић, Friedrich Schiller in den ersten zehn Jahrgängen des „Lietopis Matice srpske“ (1825-1834), Festschrift für Nikola R. Pribić, herausgegeben von Josip Matešić / Erwin Wedel, Hieronimus Verlag Neuried 1983, с. 155-165.

С. К. К.