ШНИЦЛЕР Артур (Arthur Schnitzler) – аустријски писац (Беч, 15. V 1862 – Беч, 21. X 1931). Потекавши из бечке јеврејске породице, као син лекара и професора Медицинског факултета у Бечу, тада познатог ларинголога, Ш. је студирао медицину и био је лекар, али истовремено и слободан књижевник. Његово стручно интересовање „било је усредсређено на хипнозу и сан, што је нашло одраза и у његовој књижевној делатности (као, рецимо, у комаду који је извођен у СНП). Он је заправо добрим делом ишао стазама свог пријатеља С. Фројда. У књижевном раду остајао је, углавном, у атмосфери друштвеног живота Беча свога доба и само је ретко завиривао у историју. Мада се трудио да остане изван политичких сукоба и да не руши поредак у којем живи, он је у знатној мери раскринкавао грађански свет, не тражећи притом снаге које су представљале прогрес. Због критичког става према неким друшвеним слојевима имао је неприлика: 1900. му је одузета титула примаријуса јер је, по оцени „суда части“, својом новелом Потпоручник Густл „повредио и унизио част и углед аустроугарске војске“. Био је лиричар, приповедач и драматичар; његова аутобиографија Jugend in Wien штампана је тек 1968. Његове приповетке и романи превођени су и код нас: Госпођица Елза (Fräulein Else), прев. Н. Б. Јовановић (Бгд б. г.), прев. В. Бравачић (Згб 1925); Казановин повратак (Casanovas Heimfahrt), прев. З. Горјан (Сарајево 1960); Новела о сну (Traumnovelle), прев. и предговор Ј. Јанићијевић (Бгд 1969) итд. До Првог светског рата Ш. спада у најизвођеније драматичаре немачког језичког подручја. У СНП су приказана само два његова дела: 1924. драмски првенац Анатол (Anatol, 1893; тим именом се Ш. понекад служио као псеудонимом), у преводу Нине Вавре, и 1967. исти комад под насловом Анатолове љубави, у преводу Ренате Улмански, која је превела и Љубакање (Liebelei, 1896), у СНП изведено 1976. Но, на европским и немачким сценама највише успеха су имале његове драме Der grüne Kakadu (1899), Der Reigen (1900; најпре забрањена као „порнографска“, касније у неколико махова, последњи пут 1950, снимљена на филм), Der einsame Weg (1903), Der junge Medardus (1910), Professor Bernhardi (1912) итд. Те драме – Ш. их је написао укупно дванаест – више пута су издаване, појединачно или у сабраним делима. Нека његова прозна и драмска дела – поред наведене драме Der Reigen – су екранизована: Liebelei (1914. и 1932), Fraulein Else (1924), Leutnant Gustl (1901) итд. За прве три деценије XX века Ш. спада у најрепрезентативније представнике аустријске књижевности; његова дела давала су одређене подстицаје у оновременој руској, америчкој и француској литератури, али је и сам Ш. примао импулсе од Флобера, Мопасана, Анатола Франса, Ибзена и других. О њему има много радова на већем броју европских језика, а од позамашне литературе на немачком језику наводимо студију Кристе Мелхингер (Melchinger) Илузија и стварност у драмском делу Артура Шницлера (Illusion und Wirklichkeit im dramatischen Werk A. Schnitzlers, 1968).
БИБЛ: Анатол (Anatol), прев. Р. Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1533; Љубакање (Liebelei), прев. Р. Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1946.

С. К. К.