ШУБЕРТ Франц (Franz Peter Schubert) – аустријски композитор (Лихтентал, код Беча, 31. I 1797 – Беч 19. XI 1828). Музиком се почео бавити веома рано. Још као дечак свирао је клавир и виолину и учио певање. Г. 1808. ступио је у дворски конвикт, где су питомци уз музику добијали и опште образовање. Ту се његово познавање музичке литературе знатно проширило, јер је свирао у оркестру и певао у дечјем хору. Вративши се кући 1813, уз оца се латио дужности учитеља; међутим, није имао стрпљења за педагошки рад те је напустио учитељеско звање и сасвим се посветио компоновању, али не задуго: неуредан, боемски живот оставља поседице на његовом здрављу и он у тешкој нервној растројености умире као тридесетједногодишњак. Стваралаштво Ш. и његова дела припадају готово свим подручјима музичке уметности. Писао је: соло песме, симфоније, увертире, игроказе, камерне радове, дворучне и четвороручне клавирске композиције, хорове, црквена дела и опере. Важнија су му дела: око 600 соло песама; 9 симфонија (најпознатија је VIII, недовршена, са два става, V и IX, звана Велика); сценска музика за Розамунду од Кипра; Увертира у италијанском стилу; Балетска музика бр. 1 и 2; 15 гудачких квартета (најпознатији бр. 14 – Смрт и девојка); 13 клавирских соната; Fantasia Wanderer (Путник); два циклуса емпромптија, варијације, валцери; зингшпили: Клодина из Вилабеле (Claudine von Villa Bella – према Гетеу), Два пријатеља из Саламанке (Die Beiden Freunde von Salamanka – по Мајерхоферу), Близанци (Die Zwilingbrüder – по Е. Т. А. Хофману) и др. Сва подручја свога уметничког деловања обогатио је новим изражајним средствима, износећи притом погледе романтичног света, али остајући и близак народу у чијим је музичким творевинама налазио исходиште свог уметничког, изванредно свежег и изворног језика. Најмање успеха испољио је у сценским делима. Његових двадесетак опера и игроказа одају да им музику није писао уметник који уме да процени позоришно дело на темељу специфичних услова у којима се оно оживљава. Иако је као музичар у својим позоришним делима оставио много свеже и оригиналне музике, он као драматичар није знао да уочи недостатке својих, редовно слабих, либрета. Њему, рођеном лирику, недостајала је одлика драматичара: заборављање самога себе. Своја највиша уметничка остварења Ш. је постигао на подручју песме за глас и клавир. Способан да се до краја уживи у песникову реч и тоновима прецизира и појача њен домет, а уз то и изразит мелодичар, роскошан у свом богатству, он је једини велики представник аустријског, бечког романтизма у првој половини XIX века. У СНП је 1922, 1930. и 1940. извођена оперета Три девојчице (Das Dreimäderlhaus), коју је према Ш. музици за сцену обрадио Хајнрих Хари Берте (в).

М. Х.