ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ, Петар II – владар и писац (Његуши, 1. XI 1813 – Цетиње, 31. X 1851). Потиче из породице која је генерацијама давала владике и владаре Црној Гори. Његов отац Томо био је рођени брат Петра I. Раде (световно име) је провео детињство у родном селу Његуши до 1825, када га је његов стриц, владика Петар I, одвео код себе у цетињски манастир да би га васпитао и образовао за наследника. У манастиру је научио да чита и пише, а средином те 1825. стриц га шаље у школу калуђера Ј. Троповића у Топлу, крај Херцег Новог. На Цетиње се враћа почетком 1827. г. До 1830. г. васпитач му је био песник Сима Милутиновић Сарајлија, секретар Петра I, који није могао да му пружи систематско знање али је покренуо његов дух, машту и песничке амбиције. Након смрти стрица (30. X 1830), са 17 г. проглашен је за владику и владара Црне Горе и добио име Петар II. Као владика и владар створио је прве органе државне власти у земљи и од савеза племена створио модерну државу. Установио је извршну власт, сенат, гвардију и перјанике, а увео је и обавезу плаћања пореза. Упркос државним пословима налазио је времена и да се образује и да пише. Научио је руски, италијански, француски, читао је, пре свега, филозофску литературу и поезију, прижељкивао је могућност за општенародни устанак против Турака. Радио је и на уздизању народног образовања. Његова путовања била су увек и политичка и образовна. На првом путовању у Русију био је 1833, када је завладичен; његово друго путовање у Русију било је 1836; оба пута се дуже задржао у Бечу, где је боравио и 1844. и 1847, а 1851. одлази на путовање у Италију. На путовањима је стицао нова знања, обогаћивао је своје песничко искуство, набављао је књиге. У раздобљу између 1844. и 1848. достигао је пуну стваралачку зрелост и као песник и као политичар. Пратио је збивања у револуционарној 1848. с надом да је куцнуо час ослобођења за све јужнословенске народе. Но, касније су уследиле суморне г. разочарења, а потом и тешка неизлечива болести и, на крају, прерана смрт. Сахрањен је на Цетињу, а четири г. касније његови земни остаци пренети су на Ловћен. Успео је да на темељима народног стваралаштва створи узвишену поезију. Јован Скерлић сматра да је био владар особите врсте, закалуђерио се зато што је такав био ред, јер је по утврђеној традицији владар Црне Горе морао бити владика. Живео је слободно попут световњака, а у својим религијским идејама није био нимало догматичан. „Имао је више унутрашњег живота и духовне дубине но иједан српски песник; то је најмисаонији човек, најбоља филозофска глава, најјачи и најдубљи дух међу свим српским писцима“. У његовом опусу издвајају се два главна тока, која теку паралелно: једном је у основи космичка судбина човека, а другоме историјска судбина Црне Горе. Круна песничког рада је Горски вијенац, еп сведен у дијалоге, са много лирских елемената. Перо Слијепчевић сматра да је П. успео да у Горском вијенацу створи „најсавршенију слику наше патријархалне културе, и то у часу кад је она била у свом зениту“. Прво извођење Горског вијенца на сцени неког српског позоришта било је у СНП. Тим поводом на насловној страни „Позоришта“, 26. I / 8. II 1902. објављен је песников портрет испод чијег имена је написано (Рођ. 1813. † 1854.), следио је Пролог за „Горски вијенац“ написао Др. Лаза Костић, затим Апотеоза, епилог за Горски вијенац, који је написао Јован Живојновић. Тихомир Остојић је написао текст о Горском вијенцу у којем прва реченица гласи: „Требало је да прође више од пола века од када је штампано најбоље дело Његошево, па да га тек онда видимо на позорници.“ Након Остојићевог текста приређена је и песникова биографија, а на последњој страни је позоришна објава са глумачком поделом за прво извођење Горског вијенца у Дунђерсковом позоришту. Дело је за позорницу у „два раздела“ удесио А. Хаџић, музику је компоновао И. Бајић. Пре представе је рецитован Костићев Пролог, а након представе изведена је и Живојновића Апотеоза. Програм је трајао два сата и 45 минута. Интересовање публике је било велико, па је за два дана представа поново играна с „обаљеним ценама“; то је била и последња представа пред одлазак ансамбла за Сентомаш. У приказу о представи Ј. Храниловић је напоменуо да је требало више смелости да се „величанствени песмотвор ђенијалног владике Рада припреми за позорницу“ него што је то требало Немцима за Гетеовог Фауста. Храниловић сматра да је А. Хаџић успео да оствари драмску градацију, да не наруши основну структуру дела и да и они који нису читали дело створе прави суд о њему. Такође, указао је и на задовољство и одушевљење публике. Милан Савић је у свом приказу истакао да је А. Хаџић подузетно и умешно драматизовао велико песничко дело изостављајући делове из Горског вијенца. Обојица су истакла чињеницу да П. није мислио на позорницу када је писао своје песничко дело. „Позориште“ је 24. III / 5. IV 1902. пренело и приказ објављен у хрватском књижевном часопису „Vienac“ (20. III 1902), у којем је наглашено да сви критичари признају „вањски успјех“ представе, да је публика с пијететом и заносом слушала комад од почетка до краја, дајући одушка одушевљењу и одобравању, као и да је А. Хаџић оставио све оно што је било потребно за разумевање темељне идеје дела. Представа је играна и у Сентомашу, Сомбору, Бечеју, Кикинди, Панчеву, Белој Цркви, Вршцу, Руми, Сремској Митровици и Осијеку.

БИБЛ: Л. Костић, Пролог за Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 54-74; Ј. Живојиновић, „Апотеоза“ као епилог за „Горски вијенац“, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 54-56.

ЛИТ: Т. О(стојић), О Горском вијенцу, Позориште, НСад, 1902, бр. 14, с. 56–59; Ј. Хр(аниловић), Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902, бр. 17, с. 73–74; М. С(ави)ћ, Горски вијенац, Позориште, НСад, 1902,  бр. 17, с. 74–75; А-м, Свечана представа „Горског вијенца“, Позориште, НСад, 1902, бр. 17, с. 75–76; А-м, „Горски вијенац“ на нашој позорници, Позориште, НСад, 1902, бр. 18-19, с. 84–85 (текст прештампан из „Vienca“); К., Са приказа „Горскога вијенца“ у Сомбору, Позориште, НСад, 1902, бр. 20, с. 101–102; Ј. Скерлић, Петар Петровић Његош, Историја нове српске књижевности, 1953, 166–178; П. Слијепчевић, Горски вијенац и позорница, Огледи о домаћим темама, 1980, књ. 2, с. 141–148.

Н. С.