БУНИЋ Сима – драмски глумац, позоришни сликар и драмски писац (Лесковац, 26. II / 10. III 1882 – Београд, 14/28. VI 1914). Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Лесковцу и почео да учи терзијски занат код свог оца Јована. Убрзо је напустио очеву кућу и прешао у Бгд да што више научи у занату и постане што бољи мајстор. Тамо је стално одлазио у позориште, упознавао се с позоришним људима и чешће статирао у представама. У сезони 1898/99. био је помоћник гардеробера НП Бгд и помагао у сликарској радионици, пошто се бавио и сликарством. Већ крајем 1899. напустио је НП Бгд и отишао у путујуће позориште. У Позоришту „Србадија“ Д. Нишлића 1903. био је глумац и сликар декора; сезону 1907/08. провео је у позоришној дружини Љубомира Рајичића Чврге; после 1908. је, заједно са својом женом Кајом, наступао у путујућем позоришту „Тоша Јовановић“, које је водио Михаило Лазић Чичко, а крајем 1909. у позоришту „Заједница“, чији су управници били Д. Гинић и Јован Стојчевић. Почетком 1910. ова се дружина растурила; августа 1910, међутим, глумци Радомир Павићевић, Никола Тодоровић и Б. су поново основали позоришну путујућу дружину, такође под именом „Заједница“. Од маја 1911. Б. је био управник ове „Заједнице“, која се 1912. спојила са нишким „Синђелићем“ и добила име Повлашћено путујуће позориште „Коста Трифковић“. Неколико месеци пред смрт су га, због болести, у управничким пословима замењивали глумци Драгутин Жабарац и Пера Јовановић. Позориште „Коста Трифковић“ је почетком јула 1914. поново узело име „Синђелић“. Б. је био интелигентан и свестрано надарен млад човек, одушевљен театром и дубоко му одан. Употребљив глумац, довитљив сценограф и позоришни сликар, амбициозан али не вешт драмски писац, прилично спретан драматизатор и добар организатор разноструких театарских послова, он је у многим овим областима, које су захтевале и веће образовање и више спреме, остао на пола пута, недоречен. Да је имао могућности да се редовно школује и темељно образује вероватно би могао дати више и неупоредиво боље. Написао је оригиналне комаде: пригодну сценску слику Дочек краља Милана у Лесковцу; позоришну игру Статус кво, са извесним политичким алузијама; патриотски интонираног Војводу Брану, са много слика и много лица; идиличан Крвави јаглук; комедију Једна ноћ у харему и Војводу Глигора, по духу и тенденцији сличног Војводи Брани. Списку његових оригиналних дела треба додати и две једночинке: Незвани гост и Нишлика. Б. је аутор и три драматизације: Зона Замфирова, по приповеци Стевана Сремца, Горски цар, по роману Светолика Ранковића (текст није сачуван), и Хајдук Станко, по роману Јанка Веселиновића. Прерадио је комад Дин Зејнел-Стојковића Николе Т. Ђурића. Оригинални Б. драмски радови су слаби; немају ни књижевне ни позоришне вредности. Од драматизација свакако му је  најбоља Зона Замфирова, иако је, оптерећена многим недостацима, знатно испод вредности Сремчевог текста; ипак, и таква, задржала се у репертоару многих наших позоришта још и десетак г. после Другог светског рата. Новосадска позоришта изводила су његову драматизацију Зоне Замфирове: Трупа ДСНП (1922), НП (1924), НПДб (1936) и СНП (1947), затим Војводу Брану НП (1925) и Дин Зејнел-Стојковића у његовој преради под насловом Војвода Дечански НП (1927) и Трупа ДСНП (1927).

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936,  с. 236; Ф. Фазловски, Сима Бунић као драмски писац, Лесковачки зборник, књ. V, Лесковац 1965, с. 115-118 (и сепарат); Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 5, Бгд 1976. с. 47.

Л. Д.