ТУЦИЋ Срђан – књижевник (Славонска Пожега, 9. II 1873 – ЊуЈорк, 2. IX 1940). Школовао се у Вировитици и у Пожеги, али није завршио гимназију. Желио је бити кипар, но 1895. је дебитирао у загребачком глумишту и постао глумац. Истодобно је почео писати драме и приповијетке, те се укључио у књижевни покрет модерне. Са Милутином Цихларом Нехајевим и Миливојем Дежманом Ивановим био је главни представник драмског стварања младих. Г. 1902. отишао је у Софију, гдје је до 1909. радио као умјетнички равнатељ бугарског царског казалишта. У сезони 1909/10. био је интендант казалишта у Осијеку, а 1911. и 1912. драматург у загребачком казалишту. Након лошег пријема његових нових драма, у јесен 1913. емигрирао је у Париз, а затим се преселио у Лондон. Послије Првог свјетског рата отишао је у Њу Јорк, у којем је живјео све до смрти. Његов живот и рад у САД нису досад истражени. Као драматичар Т. се афирмирао већ својом првом играном драмом Повратак (1898), која има антологијску вриједност у хрватској драматици. На Повратак, праизведен – као и сва остала Т. драмска остварења – на загребачкој позорници, непосредно се надовезују драме Трули дом (1898), Свршетак (1898) и Бура (1900), које такођер карактеризира наглашени натурализам и у којима Т. поново варира своје омиљене мотиве – прељуб и убојство. Но, док се у Повратку и Свршетку назире Хауптманова рецепција, Трули дом је настао под изравним дојмом Толстојеве драме Моћ тмине, те је и његова радња лоцирана у руску средину. У драмама пак писаним послије повратка из Софије, он ублажује свој натурализам и потенцирано се залаже за хуманистичка начела (трилогија Кроз живот, 1911), односно полемизира са загребачком публиком и њеним укусом (У царству снова, 1912). У симболистичкој Голготи (1913) проблематизира однос према слободи и вољи за живот, као и према Кристу и вјери, док у Ослободитељима (1914), забрањеним заједно са часописом „Савременик“ у којем су тискани, пледира за пацифизам и братско измирење Срба и Бугара, сукобљених у другом балканском рату. Као прозаик такођер се наметнуо рано, већ 1900, кад је са Миховилом Николићем објавио модернистички интонирану Књигу живота, а сам одуљу прозу Задње поглавље, која има своје извориште у руској књижевности. Касније, у књизи Под бичем живота (1911), иступа с психолошки мотивиранијим и животно утемељенијим – али и мање запаженим – приповијеткама с тематиком славонског села. Бавио се и превођењем драмских дјела, а и прерађивањем туђих остварења за позорницу. За књигу Милана Огризовића Педесет година хрватскога казалишта (1910) саставио је и репертоар националног глумишта од 1895. до 1910. У СНП су му изведени комади Повратак (1905. и 1919) и Трули дом (1924).

БИБЛ: Повратак, Сарајево 1898; Трули дом, Згб 1898; Задње поглавље, Згб 1900; Књига живота (са Миховилом Николићем), Згб 1900; Пјесма о Бејану, македонском усташи, Сплит 1906; Бура, Згб 1907; Повратак, Задар 1907; Под бичем живота, Осијек 1911; Трули дом, Згб 1912; Голгота, Згб 1913; Козаци, Виенац, Згб, 1913. бр. 11-12; Ослободитељи, Савременик, Згб 1914, бр. 8; Jugoslav aspirations, Лондон 1918; Повратак, у књизи Антологија хрватске драме, Бгд 1958; С. Туцић (и М. Огризовић, А. Милчиновић и П. Петровић Пеција), Изабрана дјђела, Згб 1969.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Повратак“, драма у једном чину, написао Срђан Туцић, Браник, 1908, бр. 18, с. 3; А. Г. Матош, Писмо Срђану Туцићу, Обзор, Згб, 1913, бр. 345; А-м, „Повратак“, Застава, 1919, бр. 18, с. 3; -В-, У среду, 20. II приказана је драма „Трули дом“ од Туцића у 3 чина…, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 8, с. 2; Ј. Бадалић, Прашина с пута, Згб 1966; Б. Хећимовић, Срђан Туцић, Главна издања дјела Срђана Туцића, Важнија литература о Срђану Туцићу, у књизи: С. Туцић, М. Огризовић, А. Милчиновић, П. Петровић Пеција: Изабрана дјела, Згб 1969; Б. Хећимовић, 13 хрватских драматичара, Згб 1976; Д. Vallis aurea, Згб 1977.

Б. Х.