УМЕТНИЧКА ИГРА У НОВОМ САДУ ДО ОСНИВАЊА БАЛЕТА СНП. – Не зна се тачно када је у НСаду балет први пут виђен, али засигурно још у XVIII веку, свакако пре 1789, када гостује трупа Јозефа Бауерфајнда (Josef Bauerfeind) и Франца Шварца (Franz Schwartz) – „Trauer-Lust-Sing-spiele und Ballet truppe“. Дакле, упознавање Новосађана са балетом почиње, ето, нечијим гостовањем у њиховом граду – како је то бивало и бива у многим срединама, од давнина до данас. То гостовање се никоме није баш „посрећило“. НСад није видео нешто нарочито вредно нити био подстакнут да сам предузме нешто за балет. И у XIX веку је у НСаду виђен балет, односно забележено је да 1890. гостује Мађарско суботичко позоришно друштво – оперета са играњем и певањем, а да 1895. долази Балетска дружина Будимпештанске опере. Између два светска рата Новосађани се са уметничком игром срећу на више нивоа. Највећи подстицај долази од друштвено-забавног живота. Традиција окупљања и забављања у НСаду задржава се и негује од првих дана у миру после окончања Првог светског рата. Вишеструка делатност мноштва старих друштава и организација и великог броја новонасталих била је повод за сваковрсно окупљање и подстицај за „изабрани програм“ који је врло ретко био замишљен без играчких односно балетских нумера или неке сродне форме игре. Такозване живе или пластичне слике, пантомиме и играчке („балетске“) нумере изводили су ученици различитог узраста и дилетанти. Ове тачке су у својству наставника, кореографа и аранжера, припремали учитељи играња (В. и Н. Качански, Х. Розенберг, Д. Немеш и други), соколски радници и наставници гимнастике. Наступали су ученици приватних тзв. балетских школа и они који су похађали Балетски одсек Музичке школе „Бајић“, а са њима су као наставници радили и к-графи В. Ваљина, А. Шрајбер, М. Ковач-Хандлер, Ш. Краљ-Поповић, М. Чутуковић-Поповић и, као аранжер и кореограф, К. Клеменчић. О том својеврсном односу према уметничкој игри сведоче сачувани програми за: забаве (с игранком), чајанке (с игранком), чајне вечери, породичне вечери, уметничке вечери; за Француски дан, Рекламни бал, Свесловенски бал; за Уметнички концерт с игранком, Руску забаву с концертним делом и игранком; за Бохемско вече, Свечано вече, Балетско вече, Другарско вече, Концертно и балетно вече и сл. На разним и различитим сценама, па и на Штранду, и на лађи, у програму, у мањој или већој мери, учествују најмлађе и младе „даме“ из угледних породица – како им то налаже друштвени статус. Учествују домаћи уметници, незаобилазни В. Ваљина (па и њени ученици) и К. Клеменчић, али и А. Шрајбер са својим ученицима. Многобројна су гостовања страних уметника, у великом броју из Бгда, из позоришта, који се игром баве професионално. Непостојање професионалне балетске школе и позориште без професионалног балетског ансамбла нису узроковали да НСад остане ван свих токова у домену уметничке игре, како на домаћем, тако и на европском тлу, да не доживи разна струјања – од класичног балета до европске модерне игре. Долазе појединци, парови, групе и цео београдски ансамбл са Копелијом. Новосађани су видели уметнике однеговане у традицији руске класичне школе као и представнике нових тенденција. Међу гостима су: Чернојарова-Шопалов, М. Шенк, Н. Кирсанова – А. Фортунато, Ј. Пољакова – С. Стрешњев, Н. Бошковић – М. Ристић, Р. Леви, А. Јурењева, И. Лучезарскаја, Ј. Герт, Н. Јаворски, М. Олењина, пар М. и М. Фроман, О. Соловјева, Т. Карсавина – К. Лестер, Л. Визјакова – В. Влчек. Удеј Шан-Кар баца више светла на балет у Индији, а млади А. Милош, те Р. де Лабан са трупом представници су нових тенденција, као и С. Мандукић са својом групом. Гостује школа М. Јовановића, К. Исаченко, М. Магазиновић… Програми су били разноврсни, интерпретатори многобројни, од којих су већина заузели неко место у историји игре. Новосађани су волели игру, играли су сами, играло се њима, играло се за њих. Забележено је да су лудовали за модерним играма, али се и балет односно много тога што је било блиско или се просто називало балетом радо играло и гледало. СНП је у својој историји дуго, или претежно, било пре свега Драма, али и као такво и као сасвим младо, имало је на својој сцени игру, балет, негујући „комаде с певањем и играњем“. Вероватно се много тога називало балетом, али Лаза Костић у својим критикама представа СНП сасвим слободно користи речи балет и кореографија. У његовом тексту о представи Сан на јави Јована Суботића (музика Аксентија Максимовића) из 1870. налазимо реченицу: „Обрекли смо да ћемо се сетити и балета…“. Кад Л. Костић пише о Сеоском лоли 1881. не пропушта да напише: „Напослетку нека је споменуто да је било мало и балета“. Први светски рат је прекинуо рад СНП, али се већ крајем 1918. активност обнавља. Априла 1920. грађанство се обавештава да ће позориште на свом репертоару, поред опере и оперете, имати и балетске дивертисмане. Поред чланова драме и опере помињу се и два члана ангажована у балету, али имена им не знамо, нити их за било шта можемо везати. Остаје питање да ли је „балетски уметак“ изведен децембра 1920. сматран дивертисманом, или је најављени Балетски дивертисман изведен 5. II 1921. био изведен као први на сцени СНП. Прво Балетско вече, изведено 19. III 1921, уверило је публику у настојање управе да балет чешће буде на репертоару, а ,,са жељом да се публика упозна и са модерним схватањем игре“. Протагонисти су били Валентина Ваљина и Клеменс Клеменчић, уз учешће ученица Балетске школе саме В. Ваљине. Солистички пар Ваљина–Клеменчић заједно је на сцени и наредне сезоне која је за игру веома подстицајна. Заслуге припадају композитору Петру Коњовићу, који почетком 1921. долази за управника Позоришта. Његовим залагањем за игру други део сезоне остао је за балет „најплодотворнији период“ између два светска рата. После почетног ентузијазма балет се полако „утапа“ у оперете почев од сезоне 1923/24. А ко чини „балетни збор“? Оснивањем Оперете 1923. све је већа потреба за играчима па се у „балетни збор“ укључују чланови хора. Међутим, за играчке задатке у опери Продана невеста ангажује се низ страних играча, а затим, до 1927, са сцене игром одушевљавају оперетски певачи, пре свега Милка Михлова и незаобилазни К. Клеменчић, који је и стални кореограф. Од 1927. о игри се све мање чује, а на сцени све мање игра и види, и то искључиво, чини се, у оперетама које приказује тадашње Н-Оп. Губи се чак и свака информација о кореографу, а јасно је да игру заступају оперетски певачи и глумци. У СНП, позоришту које је радило у НСаду, било је на репертоару не само представа у којима је уметничка игра била заступљена у мањој форми и мери, него су чињени и напори да се и у „нашем позоришту развије ова уметност, остављајући простора у репертоару да се балет и самостално представи“. Период непосредно после Првог светског рата је, до избијања новог рата, једини у којем је позориште имало у ангажману и чланове балета (два на броју), односно своју примабалерину В. Ваљину (в). О ангажовању Маргерите Менар 1924. зна се само да је „новоангажована балерина у НП у Новом Саду“. К. Клеменчић (в), оперетски певач и редитељ, никад није ангажован као члан балета, али је био „ударна“ снага као играч и једини кореограф до одласка из НСада (1927/28). Штефи Краљ, име познато по раду у балетском одсеку Музичке школе „Бајић“, играла је у оперети Орлов, у сезони 1931/32, што нас на неки начин, можда, уводи у трећу фазу развоја уметничке игре на сцени СНП. За Сан летње ноћи (премијера 29. II 1940) као кореограф, за своју соло игру, ангажована је Милена Поповић-Чутуковић, у то време професионално опредељена за игру, а на основу образовања које је стицала из модерне игре и класичног балета. Усмерење позоришта на такве кадрове потврђује поновно ангажовање М. Поповић, када је као кореограф радила са глумцима и певачима у оперети Гејша (прем. 3. III 1940). Кренуло се ипак узлазном линијом, али је избио Други светски рат. Четворогодишњи ратни период пореметио је рад позоришта, па тиме и зауставио рад на уметничкој игри у оквиру репертоара, што, истина, баш и није било неко срећно решење у смислу професионалности. У првим мирнодопским сезонама наставља се пракса довођења гостију, те гостују балетски ансамбл НП из Бгда, Балетски студио О. Торес-Грбић, Маргита Дебељак са својом Ритмичком школом и други. У обновљеном раду СНП (ВНП) учествује Милена Поповић као кореограф, а извођачи су старије ученице Балетског одсека Музичке школе „Исидор Бајић“. У оперску представу Еро с онога свијета (27. II 1948) укључују се играчи културно-уметничког друштва, са солистима Петром Јерантом  и Иреном Киш, као једином ангажованом балерином у СНП/ВНП 1948. У раду помаже Даница Живановић из Бгда, као кореограф и педагог. Она је спремила балетски део и за оперу Продана невеста (7. XI 1948) и кореографију за комедију-балет Грађанин племић (16. VII 1949), за коју су ангажовани ученици Државне балетске школе у НСаду (I и II разред Течаја), са И. Киш у солистичкој улози. Питање играчких нумера решавало се од представе до представе. Кад је обновљена новосадска Опера (новембра 1947) дефинитивно се поставило питање балета и као почетни корак у обезбеђивању играчког кадра за потребе позоришта (репертоара) оснива се Балетски одсек при Драмском (Позоришном) студију ВНП децембра 1947. Иако је позоришни балет и после Другог светског рата на неки начин старији од школе, прави професионални рад започиње отварањем Средње балетске школе у НСаду 1948. После ослобођења све је кренуло другим током, повољнијим за развој културе и уметности. Кренуло се с новим и већим еланом, са бољом организацијом, с озбиљним приступом развоју уметничке игре, како у образовном тако и у сценском раду, односно са схватањем јединствености образовно-сценске делатности. Опредељење је било да се уметничка игра, балет, негује као професионална делатност, а по узору на најбољу – руску школу класичне игре.

ЛИТ: Ј. Прокоп, Најмлађи балетски ансамбл, НС, 1954, бр. 78-79; Д. Новков, Оснивање балетског ансамбла, Позориште, НСад, 1980, бр. 9; Д. Новков, Годишњице / Балетски ансамбл СНП, Позориште, НСад 1985, бр. 7–8.

Љ. М.