УРБАН Мило (Ján Rovňan ml. Podbabjagurský – Milo Urban) – словачки књижевник (Рабчице, северна Словачка, 24. VIII 1904 – Братислава, 10. III 1982). Школовао се у Ружомберку, где је убрзо постао уредник тамошњих новина „Словак“; касније је службовао у Трнави. Као најуспешнији међуратни словачки писац, убрзо је постигао велику популарност. Његове приповетке са села које је редовно објављивао од 1922, новеле и роман Живи бич (1927) постали су одмах врло тражено читалачко штиво у Словачкој, а превођени су и на многе европске језике, чиме је на нов, директан начин словачка литература постала позната и изван граница Словачке. За личност У. везане су многе противречности, а најизразитија је што се као писац прославио првенствено осуђивањем сваког насиља које уништава слободу човека, а ипак је као човек упливао у воде фашизма, које су ту слободу највише спутавале. Својом књижевном и политичком оријентацијом припадао је групи која се окупљала око листа „Ватра“ и која у јавном и културном животу међуратне Словачке представља агресивну струју словачког национализма, са честим противчешким шовинистичким испадима, што се очигледно развијало у правцу национал-социјализма и фашизма. Тридесетих г. У. је био уредник братиславских националистички оријентисаних листова, а у време фашизма главни уредник фашистичких новина „Гардиста“, тако да је после ослобођења извесно време живео као избеглица у Аустрији. Када се вратио у домовину објавио је још два романа: Угашена светла (1957) и Ко сеје ветар (1964) са знатно измењеном идеолошком садржином у односу на претходну делатност. Његове сеоске приповетке и новеле верно приказују тадашњу животну филозофију и менталитет словачког сељака и ефектно изражавају интимни живот и љубавна осећања својих јунака, што је било врло погодно за уметничко уобличење путем оперског израза. Стога је разумљиво што су се аутори прве словачке опере после ослобођења – композитор и либретист Еуген Сухоњ (в) и либретист Шћефан Хоза (в) сложили да централна новела Иза горњег млина (Za vyšným mlynom) из истоимене збирке постане либрето ове досад најгледаније и најслушаније словачке опере – Крутњава, која је у СНП изведена 1968. Уз наведену познате су му и збирке сеоске прозе Крици без одјека (Výkriky bez ozveny) и Са мирног фронта (Z tichého frontu).

ЛИТ: Е. Сухоњ, „Крутњава“, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 1-2; Б. Кришка, „Крутњава“ први пут у Југославији, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 5.

М. Км