ЋОПИЋ Бранко – песник, приповедач, романсијер, драмски писац (Хашани, код Босанске Крупе, 1. I 1915 – Београд, 26. III 1984). Основну школу завршио је у Хашанима (1921-1925), нижу гимназију у Бихаћу (1926-1930), а учитељску школу похађао у Бањој Луци, Сарајеву и Карловцу (1930-1934). Дипломирао је на Групи за педагогију и филозофију Филозофског факултета у Бгду (1940). Учесник народноослободилачке борбе био је од 1941. Добитник је Награде Академије седам уметности (1938), Ракићеве награде (1939), те награда: САН (1940), Комитета за културу и уметност (1947, 1948), Владе ФНРЈ (1949), Савеза синдиката (1953), „Дечје књиге“ (1954), Октобарске награде града Бгда (1956), НИН-ове награде (1958), „Младог поколења“ (1964), Змајевих дечјих игара (1971) и први добитник Повеље Змајевих дечјих игара (1980). Носилац је Партизанске споменице 1941, oрденā заслуга за народ са златном звездом и са сребрним зрацима и Ордена братства и јединства са златним венцем. Био је члан САНУ. До смрти је живео и радио у Бгду. Први рад му је приповетка Брацо („Виенац“, 7, 1929/30, с. 558), а прва збирка приповедака Под Грмечом (Бгд 1938). Један је од наших најплоднијих писаца. Повремено је објављивао у „Слободној Војводини“ (1948, 1952), односно „Дневнику“ (1953-1955. и 1957). Дела су му превођена на албански, арапски, бугарски, есперанто, италијански, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, француски и холандски језик. Многа Ћ. прозна дела драматизована су и извођена широм Југославије (Ударници, Мајор Баук, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Не тугуј, бронзана стражо, Осма офанзива, Доживљаји мачка Тоше, Јежева кућица), а нека су и филмована (Мајор Баук, Орлови рано лете, Доживљаји Николетине Бурсаћа). На сцени СНП изведени су му Доживљаји Николетине Бурсаћа, у драматизацији М. Дедића и режији М. Шуваковића (26. IV 1959), Николетина, у драматизацији и режији Славенка Салетовића (12. XI 1974), Вук Бубало, у режији Боре Ханауске (6. I 1962) и Кантата Везиља слободе на музику Михаила Вукдраговића (21. XII 1976). У виду дијалога и причања, као дотада најбоље пронађеном начину сценског саопштавања, настала је 1957. Дедићева интерпретација Николетининих доживљаја, а 1974. ново Салетовићево виђење ових Ћ. приповедака. Свесно одступајући од тражења другачијих драмских облика, драматизатори су пажњи читалачке публике, за упознавање најпопуларнијег јунака партизанске књижевности, понудили коришћење преимућстава најсинтетизованијег облика уметности – театар. Сажимањем многобројних епизода у „комедију у два дела“ Дедић и Салетовић су се, нужно, морали лишити нарације и илустративности у корист низа акционо-сценских збивања. Условљен њима, њихов Николетина – редов југословенске војске, одметник-партизан, четовођа, срамежљиво-груби удварач, полит-ком, незграпни заштитник, митраљезац који сеје смрт а изнад свега воли старицу мајку, командант којем није промакло ни „састављање баш оне наше, партизанске владе“, друг, другарчина Николетина (не Никола) Бурсаћ – говори, у ствари, све време свој дуги монолог тек-тек прекидан репликама других. Стога су обе драматизације Доживљаја Николетине Бурсаћа колико покушај драмског уобличавања приповедне прозе оптерећене сегментном условношћу једне анегдоте другом, толико и самоисповедни солилоквиј главног јунака, који сваком гледаоцу понаособ омогућава да сценску перцепцију употпуни предзнањима о лику и догађајима. Истини за вољу, ваља рећи да је Дедићева драматизација комуникативнија и сценичнија од Салетовићеве. Редитељ Дедићеве драматизације у СНП, М. Шуваковић, извршио је делимичну адаптацију његових сценских разговора, опредељујући се за још доследније и дословније, али и аутентичније, казивање Ћ. текста. Отуда су из његове реализације изостали, с једне стране, наратори у међупризорима, док се, са друге, преузимањем карактеристичних делова из оригинала итекако добило у цело­витости утиска. Пермутирањем појединих сцена, дакако у другачијем драматуршко-редитељском поступку, Салетовић је покушао поново да изведе Николетину на позорницу, но без већих, а самим тим и суштинскијих, решења и успеха. Вука Бубала Ћ. је написао у част 20-огодишњице револуције. Преширок и преобилан сакуп народног хумора, који је био инспирација многим Ћ. делима (роману, приповеци, хуморески, песми) запламсао је, додуше тињаво, у овој комедији постављеној у оквире легендарне 1942, тачније у време велике акције западнобосанских омладинских бригада за спасавање жита од окупатора. Весела је то игра пуна малих хумористичних сцена, шала и пошалица, гегова и досетки о старом добричини и вечитом бунџији Вуку Бубалу, црквењаку храма светог Јована, али ни у ком случају и значајнији књижевни домашај. Предајући се разводњеном причању, Ћ. је написао комад без иоле прецизнијих комедиографских одређености, како у погледу радње тако и у односу на њене учеснике. Упрошћено у заплетима, самовољно у композицији, бледуњаво по карактерима, али са вешто пласираним вицевима, ово, истина непретенциозно, дело резултира изразито конверзационим хумором. Условљено анегдотама – тим нуклеусом Ћ. стварања – често истргнутом из већ објављених прозних радова, оно неодољиво подсећа на импровизована приповедања уз ватру, на рогљу или прелу.

БИБЛ: Доживљаји Николетине Бурсаћа, Сарајево 1956; Доживљаји Николетине Бурсаћа, сценске анегдоте у два дела, драм. Миња Дедић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 912; Николетина, комедија у два дела, драм. Славенко Салетовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1868; Вук Бубало, весела игра у пет слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 996.

ЛИТ: Ж. Гавриловић, Бранко Ћопић, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Борба, 24. VII 1956; М. Ашанин, Бранко Ћопић. Доживљаји Николетине Бурсаћа, Вјесник, 29. VII 1956; Г. Вучковић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, НИН, 5. VIII 1956; Т. Потокар, Успела хумористична књига, Људска правица, 11. VIII 1956; Б. Пејић, Смисао присуства Николетине Бурсаћа, Наш весник, 17. VIII 1956; М. Кујунџић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, Трибина, НСад, 19. VIII 1956;  Б. Новаковић, Хумористичка проза Бранка Ћопића, Политика, 24. VIII 1956; Д. П(опов), Још један Николетина, Дневник, 25. IV 1959; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Г(рчић), Весела игра хумористичких сцена, Дневник, 5. I 1962; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1962; Е. Финци, Један кутак револуције, Политика, 3. V 1962; М. Мирковић, Партизанске згоде, Борба, 4. V 1962; В. Стаменковић, Фолклор, досетка и позориште, НИН, 6. V 1962; Е. Финци, Више и мање од живота, књ. IV, Бгд 1965, с. 71; L. Gerold, „Nikoletina“. Branko Ćopić hőse áz újvidéki színpadon, Magyar Szó, 19. XI 1974; Д. Николић, Без смеха, без шале, без вица, Дневник, 12. XI 1974; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-146; Б. Петровић, Две ведре премијере, Борба, 8. XI 1974; Б. Петровић, „Николетина“ за равнодушне, Борба, 19. XI 1974; П. Матеовић, Две премијере у Српском народном позоришту, Политика, 21. XI 1974; В. Барјактаревић, Од „Тартифа“ до „Николетине“, Дневник, 7. XII 1974.

М. Р.