ВАГНЕР Рихард (Richard Wagner) – немачки композитор и диригент (Лајпциг, 22. V 1813 – Венеција, 13. II 1883). Музичку наобразбу стиче у Лајпцигу у Школи Светог Томе. После краћег диригентског деловања у Вирцбургу, Магдебургу, Кенигзбергу и Риги, преко Лондона одлази у Париз. Касније је позван за диригента у Дрезден. Г. 1843, као учесник мајске револуције, принуђен је да привремено напусти Немачку, те одлази у Швајцарску. У Минхен се враћа 1864, а после поновног двогодишњег боравка у Швајцарској, у Луцерну, одлази у Бајројт, где организује изградњу позоришне и концертне дворане Bayreuther Festspielhaus, која је отворена премијером циклуса опера Прстен Нибелунга (Der Ring des Nibelungen). На лечењу у Венецији умире од срчане капи. У доба В. композиторске делатности оперска уметност је била у опадању. Имајући негативан став према тзв. „херојској опери“ и техници опере са нумерама росинијевског типа, В. пише низ расправа и студија о уметничкој проблематици, нарочито о проблемима оперског позоришта (Уметност и револуција, 1849/50; Уметничко дело „будућности“, 1850; Опера и драма, 1851), у којима излаже своја начела залажући се за реформу опере. Долази у сукоб са јавношћу не само због својих естетских, него и социјално-политичких гледишта, на основу којих закључује да права драмска уметност не може постојати у друштву у којем је новац једино мерило вредности а новчана моћ одлучујућа у одређивању естетских смерница. У оваквим идејама видљив је утицај струјања пред револуцију 1848. Пошавши од драме као примарног елемента у опери, В. је тежио и успео да оствари потпуно стапање свих конструктивних елемената музичко-сценског дела, речи, музике и сцене. Главни конструктивни елементи Вагнерове опере, по којима се толико разликује од савремене тзв. велике опере, могу се свести на три основна: подела опере на призоре, увођење лајтмотива (водећег мотива) и давање посебног значаја оркестру. В. се определио за призоре који омогућују спонтано и искрено стварање, јер је по његовом мишљењу за форму једино одлучујући ток радње. Увођењем лајтмотива В. постиже јединствену заокруженост, која његовим операма даје сличност са симфонијском музиком, јер преплитање лајтмотива одговара сукобу тема у симфонији. Оркестру В. поклања посебну пажњу, третирајући га као носиоца необично важне улоге у једном музичко-сценском делу. Кроз широко разрађене предигре В. уводи слушаоца у језгро драмске радње, коментарише догађаје и душевна стања главних јунака, и уз помоћ лајтмотива везује поједине делове опере, остварујући оно што се у његовим делима назива бескрајном мелодијом. Први и ако не потпуно изграђени пример вагнеријанске опере је Холанђанин луталица. Важнија дела: музичке драме – Риенци, Холанђанин луталица, Танхојзер, Лоенгрин, тетралогија Прстен Нибелунга (Рајнско злато, Валкира, Зигфрид, Сумрак богова), Тристан и Изолда, Мајстори певачи, Парсифал, Фауст увертира (прерада). У развоју европске опере из друге половине XIX века В. је централна уметничка појава. Он је то не само по уметничкој вредности својих дела, далекосежној реформи коју је спровео на подручју опере, погледима које је изложио и развио у многобројним списима, вишеструкој надарености која се истовремено испољавала у музици, поезији и филозофији, него и одјеком који је његово стваралаштво изазвало у свету. На сцени СНП изведена је једна од његових најпопуларнијих опера – Холанђанин луталица, те једночини балет Ласла Петеа по избору из В. музике под насловом Вагнеријана.

М. Х.