ВУЈИЋ Јоаким – књижевник, позоришни стваралац (Баја, Мађарска, 20. IX 1772 – Београд, 20. XI 1847). Отац Глигорије био је сапунџија и трговац. Славјанску православну и фрањевачку школу учио је у Баји, малу и велику гимназију у НСаду, Калачу и Сегедину. У Евангеличком лицеју у Пожуну почео је 1782. да студира права, али се 1795. вратио у Бају. У Трст је пошао 1796, али се стигавши до Карловаца запослио у српској општини, која га је послала у Згб на адвокатску праксу. У Сомбору је 1797. похађао курс педагошке „норме“ Аврама Мразовића, школског педагога, па је постављен за учитеља у Футогу, а затим у Бечеју, где је радио до 1801. У Трсту је боравио до 1805. радећи као приватни учитељ; путовао је по Италији и преводио позоришне комаде. Прву књигу, француску граматику, издао је 1805. Краће време је 1806. боравио у Будиму, а потом је као учитељ службовао у Градишки, па у Земуну, све време пишући и објављујући књиге. Због сумње да је у вези са Србијом, 1809. је ухапшен и протеран у родно место. У Пешти је био учитељ страних језика и учитељ првог разреда у Сентандреји, али га нису примили за професора у Препарандији, иако је добио царско одликовање. Прву српску аматерску позоришну представу у Пешти приредио је 12/24. VIII 1813, и то Крешталицу, сопствену прераду Коцебуове драме Der Papagei. Боравећи у Сентандреји бавио се превођењем и прерадама комада за српску публику, а иза себе је оставио око 30 таквих дела. У Баји представља Фердинанда и Јарику 1815, а затим у Сегедину и НСаду забрањеног Карађорђа. У Србију, код кнеза Милоша , путовао је1823, а при повратку је приређивао представе у Сентандреји и Земуну, затим у Темишвару, Араду и Панчеву – како би зарадио за издавање Новијешех земљописанија, које је штампао 1825. Вративши се у Србију 1826, по налогу кнеза Милоша путовао је широм земље. Најдуже је боравио у Крагујевцу. Написао је Путешествије по Сербији. По повратку у Сентандреју наставио је да пише и два пута је путовао у Беч, где је 1832. тражио пензију коју није добио; штампао је Животоописаније без цензуралне дозволе и песме о руским   владарима које су изазвале негодовање власти. Стога се упустио у интензивно путовање из места у место и редовно давао представе. Од 1834. до 1836. био је директор Књажевско-сербског театра у Крагујевцу, који је лични књажев театар, а приказивани су комади које је В. превео и прерадио. Велику популарност имали су комади о пропасти Србије у време цара Лазара и њеној обнови под књазом Милошем. Поново је предузео путујуће позоришно представљање живећи у Бгду, Земуну, Панчеву, Сремским Карловцима, манастиру Раковац и НСаду, одакле је 1840. накратко отишао у Бају, а затим у Русију. У манастиру Хржавка у Бесарабији провео је скоро две г. По повратку писао је у миру манастира Бешеново, а затим отишао у Бгд, где је живео у сиромаштву до смрти. Написао је велик број књига драме, поезије, путописа, популарних научних књига, моралистичке прозе. Његова дела имају углавном историјску вредност. Говорио је неколико језика. Називан је „оцем српског позоришта“ јер је стварао аматерске позоришне трупе по разним српским местима и тако развијао позоришну свест међу Србима. У СНП је 1973. играно његово Награжденије и наказаније.

БИБЛ: Награжденије и наказаније, Будим 1805; Награжденије и наказаније, СНП, сигн. 1769; Љубовнаја завист чрез једне ципеле, Будим 1805; Фердинанд и Јарика, Будим 1805; Слепи миш, Будим 1809; Крешталица (прев. из Коцебуа), Будим 1814; Путешествија по Сербији, Будим 1828; Излишнаја љубов Ирине и Филандра, Бгд 1847; Сербски вожд Георгиј Петрович иначе наречени Црни, Будим 1814; Шнајдерски калфа, Бгд 1960.

ЛИТ: Ј. Ердељан, Предговор Вујићевој књизи Путешествије по Србији, Бгд 1901; П. Поповић, Из живота Јоакима Вујића, ЛМС, 1907-1908, књ. 246, 247, 251; Р. Младеновић, Наш први позоришни чергар Јоаким Вујић, Бгд 1935; В. Стајић, Новосадске биографије, I, НСад 1936, с. 129-133; М. Кићовић, Младост Јоакима Вујића, Зборник МС за књижевност и језик, 1954, 1955, књ. II и III; А. Ујес, Позоришно стварање и трајање Јоакима Вујића, Крагујевац 1985; В. Милинчевић, Вујићев допринос српској драми и позоришту, у: Српска драма до Нушића, Бгд 1985.

М. Л.