ВУЈИЋ Софија – драмска глумица (Овсеница, 6. VIII 1851 – Нови Сад, 5. IV 1921), најмлађе од шесторо деце свештеника Луке Поповића (в) из Иванде, која су се посветила глумачком позиву. Основну школу завршила је у Иванди, а у родитељском дому употпунила образовање. Веома рано је стасала и сазрела, тако да је већ у 13. г. изгледала као одрасла девојка. Први пут се појавила на сцени у СНП 19. VIII 1861. као Анчица у Покондиреној  тикви. После сукоба између Д. Коларовића и Л. Телечког у Осијеку, којем је непосредни повод била она, 4. V 1863. иступа из СНП са сестром Љубицом и зетом Коларовићем и извесно време наступа у Коларовићевој путујућој позоришној дружини, а од октобра 1863. живи у Згбу, где су јој сестра и зет добили ангажман. Априла 1864. поново се враћа у СНП. Г. 1867. удаје се за композитора и позоришног капелника Аксентија Максимовића, с којим у браку има кћер Милицу-Милку (доцније удату Марковић), будућу знамениту глумицу. После смрти мужа (1873) остаје у СНП до 1879, а потом га напушта због удаје за Петра Вујића, поседника и трговца у Осијеку; 1884. поново остаје удовица и те г. у три маха гостује у НП у Бгду. Јула 1885. враћа се у СНП и у њему остаје до 29. XII 1905, када је одлуком Скупштине ДСНП пензионисана са месечном припомоћи од 70 круна. Г. 1894. упознала се у Будимпешти са неколико креација велике италијанске трагеткиње Елеоноре Дузе. Последњи пут је наступила на сцени СНП 4. III 1906. у Сомбору као Грофица Сремска у Чикијевој Мајци; пре представе од ње се на отвореној сцени, у име сомборске публике, опростио песник Лаза Костић. Била је талентована глумица, уздржаног темперамента и раскошне лепоте, импозантне спољашњости, отменог држања и меког, топлог и пријатног гласа. Даровитошћу, изванредно лепом сценском појавом, стрпљењем и савесним, упорним, студиозним радом успела је да у ансамблу СНП заузме једно од водећих места. Њен пут до врха није био лак: седамдесетих г. XIX века имала је да издржи конкуренцију Јелене Маринковић и Иване Сајевић, а осамдесетих Ленке Хаџић и Марије Рајковић. На почетку каријере тумачила је наивке и лаковерне девојке, а доцније трагичне ликове, херојске  мајке и старије салонске даме и у тим улогама имала је највише успеха. У тумачење ликова из драмског и карактерног фаха понекад је уносила и иронично-сатиричне призвуке. Наступала је и у певачким ролама. Њену разноврсну употребљивост доказују и све три женске улоге које је интерпретирала у Максиму Црнојевићу – Анђелија, Филета и Јевросима. Пензионисана је у 55. г., дакле још у снази, јер је „на теразијама Вујићкине уметничке судбине превагнула замерка да је у дружини, мало-помало, остала без занимања, те дакле постала излишна и – скупа!“ (Ј. Грчић). Од пензионисања до смрти живи у НСаду, потпуно повучена у мир и тишину, окружена бригом своје кћери Милке, од публике и јавности скоро заборављена, иако је осамдесетих и деведесетих г. XIX века била једна од најомиљенијих српских глумица. Сахрањена је на новосадском Алмашком гробљу.

УЛОГЕ: Јула (Војнички бегунац), Агата (Робијашева ћерка), Јаквинта (Јаквинта), Љубица (Мејрима), Фани (Златан мајдан), Ирина (Градиња и син му Немања), Јелка (Злочинчева марама), Краљица Марија Палеологова (Цар Душан Силни), Царица Милица (Задужбина цара Лазара), Фаустина Левенбергова (Наши робови), Мери (Нови племић), Краљица Бојана (Немања, М. Цветић), Мара Бранковић (Милош Обилић, Суботић), Грофица Воронска (Психе), Катарина (Стеван, последњи босански краљ), Џејн (Ловудска сиротица), Марија (Смрт Стефана Дечанског), Марија (Марија Стјуарт), Краљица (Хамлет), Ебигајла, Краљица Ана (Чаша воде), Дона Консепсион (Мрља која чисти), Емилија (Отело), Дебора (Дебора), Федора (Федора), Клара Болије (Господар ковница), Глафира Николајевна (Епидемија), Војвоткиња од Бервајка (Лепеза).

ЛИТ: -ст-, Марија Стјуартова од Шилера, Јавор, 1879,  бр. 18, с. 574-576; (Ј.) Г(рчић), Ловудска сиротица, Позориште, НСад 1879,  бр. 24, с. 94-95 и бр. 25, с. 98-99; К. Р., Злочинчева марама, Јавор, 1879,  бр. 9, с. 285-286; М. С(ави)ћ, Градиња и син му Немања, Браник, 16. II 1886; М. С(ави)ћ, Отело, Браник, 20. III 1886; Г., „Јаквинта“, историјска драма у 5 чинова од Драгутина Ј. Илијћа, Браник, 26. XI 1891; (Ј.) Г(рчић), Психе, Позориште, НСад 1898, бр. 7, с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), Хамлет, Позориште, НСад 1898, бр. 31, с. 134-135; А-м, 25. јануара приказан је први пут комад „Мрља која чисти“, Застава, 27. I 1900; А-м, У четвртак 29. новембра гледасмо први пут: „Епидемија“, Застава, 2. XII 1901; Ј. Грчић, Софија Вујићка, Позориште, НСад 1906, бр. 3, с. 17-19; А-м, Опроштајно вече г-ђе Вујићке, Застава, 1. III 1906; Л. Дотлић, Белешка о Софији Вујић, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 13.

Л. Д.