ВУКДРАГОВИЋ Михаило – композитор и диригент (Окучани, Славонија, 8. IX 1900 – Београд, 14. III 1986). Студирао је на Државном конзерваторијуму у Прагу (1921-1925): композицију код К. Б. Јирака и В. Новака а дириговање код В. Талиха. У Прагу је провео још две г. на усавршавању. Од 1927. до 1937.  био је професор у средњој музичкој школи „Станковић“ у Бгду, од 1935. до 1937. и њен директор, а истовремено и диригент хора и оркестра „Станковић“. Од 1937. до 1940, када је изабран и за ванредног професора дириговања на београдској Музичкој академији, и поново од 1945. до 1948. био је шеф музичког програма и шеф симфонијског оркестра Радио Бгда. За редовног професора Музичке академије изабран је 1947. и до 1952. био јој је и ректор, а од 1957. до 1959. први ректор Уметничке академије у Бгду. Дописни члан САНУ постао је 1950, а 1961. редовни. Био је активан и у друштвено-музичким организацијама: генерални секретар Савеза композитора Југославије (1953-1962), председник Савеза културно-просветних друштава Србије (1948-1956) и председник Савеза музичких друштава Србије (1956). Носилац је Ордена рада са црвеном заставом, Вукове награде (1965), Седмојулске награде (1971) и Награде АВНОЈ-а (1981). Компоновао је кантате (Везиља слободе, Светли гробови, Србија, Славонија), симфонијске поеме (Пут у победу, Симфонијска медитација), гудачке квартете, Малу свиту за клавир, соло-песме (Успаванка, Облаци, Мајка), песме за мушке и мешовите хорове, масовне песме (Песма изградње), обраде народних мелодија и музику за позоришне комаде (Два идола, Зла жена, Млетачки трговац, Пут око света, Медеја) и за филмове (Језеро, Бесмртна младост). Бавио се и музичком публицистиком и објављивао чланке у „Музичком гласнику“, „Звуку“, „Ревији“, „Књижевним новинама“ и био дугогодишњи музички критичар „Борбе“. Са П. Милошевићем превео је са чешког Науку о музичким облицима К. Б. Јирака. „Стилска усмереност његових дела, у којима доминира лирска емотивност, креће се од сфере импресионизма чешког кова ка реализму оствареном умерено савременим изражајним средствима и оплемењеном повременим ослонцем на стилизоване елементе народног мелоса“ (В. Перичић). У СНП је, у част 35-огодишњице ЈНА, 21. XII 1976. изведена његова кантата Везиља слободе.

В. В.