ВУКИЧЕВИЋ Ђорђе-Ђура, звани и Радушко – преводилац-посрбљивач, новинар и перовођа СНП (Сомбор, 2. XII 1838 – Нови Сад, 16. IV 1910). Нижу гимназију завршио је у Врбасу, вишу у Будиму. Студирао је права у Пешти. Као ђак и студент био је седам г. питомац Текелијанума учествујући у акцијама омладине, посебно у организовању јавних приредаба. Још пре дипломирања, априла 1861, призван је у НСад за помоћника Ј. Ђорђевићу, уреднику „Српског дневника“, чијим ангажовањем у СНП све више уредничких дужности  прелази на В., па је, јуна 1864, Ђорђевић тражио да В. постане главни уредник, али су власти молбу одбиле због В. политичке неподобности. Због његовог чланка Једна стара песма из Беча против њега и Ђорђевића је код војног суда покренут поступак за дело нарушавања јавног мира непријатељским држањем против државне владе. Привремено су искључени као уредници листа, па су се 5. VIII 1864. новине угасиле. Осуђени нису, јер је по слому Шмерлинговог  провизорија 1865. проглашена општа амнестија политичких и штампарских кривица. Завршивши у међувремену студије, 1863. отвара адвокатску канцеларију у НСаду. Као један од најбољих адвоката Срба, био је од 1864. до 1867. фискал МС, а једно време и члан УО, те члан Књижевног одељења 1864-1867. Члан ПО ДСНП постао је 11. VI 1862, а 1863. је био секретар УО. Као перовођа СНП замењивао је Јована Београдца, а као близак сарадник Ј. Ђорђевића помагао је у многим пословима око СНП. Понекад, као добар рецитатор, и сам је учествовао на приредбама. Тако је на забавној вечери СНП и концерту Николаја Свјечина 22. I 1862. рецитовао Змајеву песму Вила. У млађим г. био је ватрени присталица Милетићеве политике, али је, прво постепено, а од 1867. сасвим, прешао у конзервативни  та­бор, па је 1872. био изабран у Угарски сабор као противник Милетићеве Народне слободоумне странке. Од 1891. до смрти био је члан Патроната Новосадске гимназије. У младости је објављивао песме, своје и преведене (Хердер). Бавио се средњовековном историјом, али је најзначајније успехе имао као правни писац. МС је у два маха на анонимним конкурсима награђивала његове студије – 1865. рад Мисли о уређењу црквено-просветних одношаја Срба у Угарској, а 1868. рад Мисли о уставној држави и њеним  установама. ЛМС је објавио неколико његових расправа, а као посебне књиге штампана су му дела: О сродству као препони брака (НСад 1866) и Репрезентативна система (НСад 1867). Ђорђевић га је неколико пута капацитирао да преводи за СНП, али га је обиље послова у томе спречавало. Начинио је само један текст прерађујући, односно посрбљујући драму мађарског писца Лајоша Кевера Férjelv és női csel. Тако је настала популарна једночинка Мушки метод и женска мајсторија, која је, заједно са Лазаревићевим Пријатељима, играна као прва представа СНП 23. VII / 4. VIII 1861, да би, с прекидима, остала на репертоару до 1873. Постављена је и на сцени ХНК 1863, а НП у Бгду имало је премијеру 5. XI 1875. Као темељна прерада, ова једночинка је сматрана ауторским радом Ђ. В., али се он права власништва одрекао у корист СНП. Дело комедиографског лаког жанра, ова једночинка је имала знатног успеха код публике и утицаја на њено окупљање око СНП.

ЛИТ: В. Стајић, Новосадске биографије I, с. 134-140; о представама једночинке Мушки метод и женска мајсторија у СНП објављене су белешке и рецензије у „Српском дневнику“ 26. VII 1861; „Даници“ 1861, бр. 21; „Српском дневнику“  27. I 1862; „Јавору“ 1862, бр. 3; „Даници“ 1862, бр. и 1863, бр. 45.

Б. Кв.