ЖИВАНОВИЋ Ђорђе – лингвиста, слависта, полониста, професор универзитета, лектор, критичар и историчар књижевности (Београд, 23. XII 1908 – Београд, 23. III 1995). Рођен је у чиновничкој породици. Отац Стеван, демократа, једно време био је председник београдске општине. Мајка Наталија, домаћица, рано је преминула. Основну школу је учио у селу Вражогрнце, а први разред ондашње гимназије у Зајечару. Нижу гимназију до мале матуре похађао је у Другој мушкој у Бгду, где је био члан и председник књижевног одбора литерарне дружине која је покренула часопис „Покушај“. У Зајечару је положио малу матуру 1923. и више разреде гимназије и велику матуру 1927. Потом је у Бгду студирао историју југословенске књижевности и српскохрватски и старословенски језик код славних професора Павла Поповића, Павла Стевановића, Уроша Џонића, Александра Белића, Бранка Милетића, Стјепана Куљбакина, Миодрага Ибровца и Радована Кошутића. За време студија, које је завршио 1931, добио је две светосавске награде за радове: „Акценатски систем вражогрначког говора“ (1929) и „Милутин Ускоковић – човек и дело“ (1931). Током школовања показао је велико интересовање за филолошке науке и слушао, па и полагао испите и из предмета који нису били у студијском програму, али је захваљујући гимназијском професору Ж. Стефановићу љубав према лепом говору и акцентуацији код њега била стално присутна. По одслужењу војног рока, Ж. је током школске 1932/33. био стипендиста пољске владе. По повратку из Варшаве изабран је за асистента за Историју југословенске књижевности на катедри Павла Поповића и на том месту остао је до ослобођења земље. Још као студент, а и касније као асистент Београдског универзитета, певао је у Академском певачком друштву „Обилић“, с којим је обишао добар део Европе и слао сликовите извештаје „Правди“ (са Вердена, из Илиона и Нице). Докторску дисертацију „Срби и пољска књижевност“ одбранио је 1939, а промовисан је 5. III 1941, само месец дана пре почетка рата. Заробљен је као поручник југословенске војске и интерниран у Нирнберг. На захтев Београдског универзитета, заједно са двадесетак наставника, враћен је у Бгд на Факултет, а једно време је, касније, радио и у Народној библиотеци. Почетком 1943. је, по предлогу Веселина Чајкановића и Николе Радојчића, постављен за доцента, али је по ослобођењу тај избор поништен и Ж. је ускоро отпуштен из државне службе. Следеће две г. издржавао се дајући приватне часове из руског језика. Августа 1947. постао је редактор у издавачком предузећу „Просвета“, а јануара наредне г. лектор у београдском НП и предавач у Драмском студију при НП. Г. 1951. постао је доцент на Позоришној академији за предмет Изговор гласова и српскохрватска акцентуација, односно Народни језик. У почетку као стални, а потом као хонорарни наставник, предавао је на Позоришној академији све до 1967, када је овај предмет укинут. Ванредни професор је постао 1954, а 1959. редовни на Филолошком факултету у Бгду за пољски језик и књижевност, где је и пензионисан (1978). Почев од студентских дана, научно је заинтересован за проблеме акцентуације, славистике и историје књижевности. По завршетку студија сарађивао је у угледном научном часопису „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“, као и у „Венцу“, „Политици“, „Правди“, „Српском књижевном гласнику“, „Књижевном северу“ итд. У то време (1934) предавао је пољски језик преко радија (лекције штампане у часопису „Радио-Београд“ и у посебној књизи). И касније, током више од две деценије (1952-1973), на таласима Радио Бгда држао је предавања о језику и акцентуацији пре свега (преко 300 предавања). Сарађивао је у више научних часописа, наших као и пољских, чешких и славистичких уопште, учествовао на многобројним југословенским и међународним симпозијумима, а једно време је уређивао и „Анале Филолошког факултета“ у Бгду. Два пута је одликован високим орденом пољске владе: Официрским крстом Обновљене Пољске и Златним орденом за заслуге. Објавио је преко 400 студија, књига, есеја, критика, прилога и превода. Током три сезоне рада у београдском НП, а потом и хонорарно, лекторисао је педесетак представа, почев од Нушићевог Покојника, Малих лисица Лилијане Хелман, преко Хамлета, Хенрија IV, Сирана де Бержерака, Горског вијенца и Еквиноција И. Војновића. У Његошевом Горском вијенцу спровео је књижевну акцентуацију. У то време објавио је и први део књиге Проблеми позоришног језика. Поставио је најсолиднији основ књижевној позоришној акцентуацији у свим београдским позориштима, у Радио-драми Радио Бгда, одшколовао генерације студената позоришне уметности, низ младих лектора (као што су: Душан Михаиловић, др Бранивој Ђорђевић, Нада Андрејевић, др Љиљана Мркић) и врсних спикера (Драга Јонаш, Бранислав Сурутка, Мија Стевовић) и снажно утицао на правилан, књижевни, импостиран сценски говор у свим нашим позориштима, па и у СНП.

БИБЛ: J. Golabek – Ivo Vojnović, dramaturg Jugosłowianski, Прилози за књижевност, 1933, књ. XIII, с. 181-185; Нешто о Стеријином „Тврдици“, Прилози за књижевност, 1936, књ. XVI, с. 315-316; Мицкјевич и Његош, Прилози за књижевност, 1939, књ. XIX, с. 84-90; Језик и позориште, Позориште, Бгд 1948, с. 318-321; Проблеми позоришног језика, I, Рад, Бгд 1951, с. 116; Језик Зоне Замфирове, Бгд 1952, с. 59-67; Милан Токин, Стерија, Дневник, НСад 22. II 1957; Из легенде и стварности о Стерији, Зборник МС за књижевност и језик, 1962, књ. IX-X, с. 229-234; Један прилог решавању питања позоришног језика, Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с. 168-186; Фредро у Народном позоришту у Београду, Филолошки преглед, 1969, бр. 1-4, с. 35-49; Једна Стеријина књига, Прилози за књижевност, 1975, књ. XLI, с. 224-227; Целокупна библиографија др Ђорђа Живановића, Анали Филолошког факултета,  1979, књ. XIII, с. 136-149; 1986, књ. XVII, с. 93-95.

Д. М.