ЖИВАНОВИЋ Миливоје – глумац (Пожаревац, 2. IV 1900 – Београд, 15. XI 1976). Пошто му је Први светски рат прекинуо школовање у трећем разреду гимназије, сасвим млад је ушао у путујуће позориште и започео каријеру између апсолутног негирања управника путујуће дружине Љубомира Рајчића Чврге и плодоносног поверења комедиографа Бранислава Нушића, на чију ће свесрдну препоруку бити ангажован у НП НСаду и тако прекинути неизвесна лутања: после краћег ангажмана 1922. провео је кратко време у суботичком Градском позоришту (1923) и убрзо се вратио у НСад, у којем је остао све до 1928. Много касније, као прослављени глумац, изјавиће: „Нови Сад је моје позоришно детињство, Скопље позоришна младост, Београд уметничка зрелост“. Као најчешће и други самоуци, без редовног школовања, и он ће имати свој глумачки узор. Уметник у чију се игру, у новосадском периоду, највише удубљивао и покушавао да јој открије тајне био је Димитрије Спасић (в). Тај период значајан је за почетак ове велике каријере, јер ће се рано открити сва ширина разноврсних могућности Ж. талента. У тадашњем домаћем Ж. репертоару били су Нушићев Кнез Иво од Семберије, Веселиновићев Здравко у Ђиду, Глишићев Вуле Пупавац у Подвали, а у страном Хигинс у Шоовом Пигмалиону, Феђа Протасов у Толстојевом Живом лешу, Ростанов Сирано, Шекспиров Хамлет. У овом репертоару је Ж. више или мање налазио себе, изузев у Хамлету. Ако се прати његов уметнички развој до пуне зрелости видеће се да је већ у то рано време позоришно руководство наслућивало Ж. пут у ликовима веће драмске снаге и у карактерним, драмским и комичним улогама, али се није устручавало да младом таленту пружи и шансе у најсложенијем, Шекспировом репертоару. Касније ће се, у Скопљу и Бгду, његов репертоар проширити, али на истим основним опредељењима из његовог новосадског „детињства“. У Скопљу је, делимично, поновио, са више зрелости, већ одигране улоге, али и остварио друге за пет својих плодних сезона. Играо је и Џенара у Игоовој Лукрецији Борџији, Топаза у истоименом Пањоловом комаду бритке сатире, Сен-Жиста у Бихнеровој драми Дантонова смрт, а са мање успеха, или неуспешно, Леона у Крлежиној драми Господа Глембајеви. У ансамблу чија је највећа глумачка фигура старе генерације био Пера Јовановић, Ж. ће стајати на врху млађе генерације и у признањима критике и у оданости публике. И биће сасвим природно што га је, 1933, ангажовало београдско НП. Најпре нешто спорије, затим убрзаније, његово је име постајало једно од најчешћих у поделама НП, за које ће, до 1947, одиграти преко тридесет улога. У светској класици, до Другог светског рата, тумачиће ликове Ибзена, Горког, Достојевског, Шоа, Гетеа, Гогоља. На Порфирија Петровича у драматизацији Злочина и казне Достојевског вратио се после две г. у режији бившег члана МХАТ-а Н. Масалитинова и деловао као лепо и велико изненађење. Али ће, до рата, његов највећи домет бити Коста Шљука у драми П. Петровића Пеције млађег (Ослобођење Косте Шљуке). После рата је у НП са великим успехом играо Шекспировог Отела, за којег је критичар М. Дединац написао: „Сав од вреле крви и меса, као рођен за Отела“. Ипак ће звездани тренуци Ж. глуме тек доћи током две деценије у Југословенском драмском позоришту, у којем је ангажован са првим члановима новоформираног ансамбла и у чијој је првој премијери, 1943, Цанкарове драме Краљ Бетајнове био протагонист. У Кантору, носиоцу главне радње, Ж. је на првом кораку у живот ЈДП импресивно исказао своје глумачке моћи и новом позоришту, са његовим оснивачем, уметничким руководиоцем и редитељем Бојаном Ступицом наговестио уметнички значај. Касније, у режијама Јегора Буличова (насловна улога) и Ожалошћене породице (Агатон) Мата Милошевић је Ж. таленат довео до максималног израза. Два сасвим различита писца, Горки и Нушић, добила су у њему антологијско тумачење, као што су и те две представе остале антологијске вредности целокупног југословенског позоришног простора. Јегор Буличов је на гостовањима у Паризу и Москви добио висока признања, Ж. посебно. После свих својих успелих улога у највећем репертоару, Ж. је зажелео да проговори чистим, једноставним језиком нашег класика Стевана Сремца и, као своју последњу премијеру, на гостовању у Београдском драмском позоришту, одиграо је Хаџи-Замфира у Зони Замфировој. Није необично што ће се, тако често, у оценама његове глуме помињати реализам. Ж. је, заиста, највише успевао онда кад би, како су стари говорили, ушао под кожу личности коју тумачи и на позорници живео њеним животом, транспонованим у истински уметнички облик и садржај. Глумац снажног темперамента, изузетно емотиван, имао је глас којим је могао да искаже олујне страсти, али и врло танане преливе у психолошком вајању лика, глас који је увек био најсугестивније средство његове глуме, више од мимике и игре очију. Седмојулску награду добио је 1960, Медаљу „Станиславски“ 1966, Плакету Југословенског драмског позоришта 1970, а СНП му је 1976. уручило највише признање ове куће – Златну медаљу „Јован Ђорђевић“. Добитник је и награде Театра нација „Сара Бернар“. Портретисали су га Градимир Алексић (биста, бронза), Михајло Петров (уље на платну, 1952), Исмет Мујезиновић (уље на платну, 1956/57), Радиша Луцић (уље на платну, 1979) и Драган Савић (комбинована техника).

УЛОГЕ: Мита (Лажа и паралажа), Иво Лединић (Еквиноцио), Тебалдо Радилфи (Сењер Полишинел), Крста (Потера), Жак (Две сиротице), Серињан (Лепа пустоловина), Вељко Ђурић (У затишју), Др Симић (Земља), Шарлије (Кукавица), Зејнел Стојковић (Војвода Дечански), Феђа Протасов (Живи леш), Стива Облонски (Ана Карењина), Фоглрајтер (Ивањске ватре), Дворски маршал од Пасарна (Стари Хајделберг), Граф де Салац (Израиљ), Ескало (Ромео и Јулија), Ромовски (Ашантка), Сретен (Подвала), Кнез Павле (Последњи валцер), Лаборден (Контролор вагона за спавање), Директор казненог завода (Музика).

ЛИТ: -р-, „Пигмалион“, комедија у пет чинова од Бернарда Шоа, Јединство, 25. IX 1923; А-м, Премијера „Ашантке“, Застава, 26. X 1923; Ми, Пигмалион, Застава, 24. XI 1923; С. Зубац, Новосадско народно позориште, Нова северна пошта, Суботица 6. I 1924; А-м, „Ромео и Јулија“, Застава, 14. I 1924; А-м, „Ромео и Јулија“, Јединство, 15. II 1924; А-м, „Живи леш“, Слобода, НСад 1924, бр. 36, с. 4; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 7-8; А-м, „Злочин и казна“, Јединство, 17. IV 1924; С. З(убац), Премијера „Живог леша“, Застава, 9. IX 1924; О. С(уботић), „Љубомора“, Застава, 23. IX 1924; О. С(уботи)ћ, „Ивањске ватре“, Застава, 4. VI 1925; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 26. III 1926; А-м, „Музика“, слика морала у четири дела од Ф. Ведекинда, Видовдан, НСад 30. X 1927; Л. Дотлић, Деведесет година Српског народног позоришта у Новом Саду, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 73; М. Кујунџић, Див страсне глуме, Дневник, 16. XI 1976; М. Беловић, Одлазак великана наше сцене, Политика, 16. XI 1976; Ж. Команин, Хоћу да ме глума живота кошта…, Вечерње новости, 16. XI 1976; М. Радошевић, Минут ћутања за великог уметника, Политика, 17. XI 1976; Ј. Лешић, Чудесни и страсни пјесник сцене, Ослобођење, Сарајево 17. XI 1976; П. Волк, Миливоје Живановић, Бгд 1976.

М. Ђ.