ЖИВОТИЋ Душан – глумац, редитељ, управник позоришта (Рипањ, 20. XII 1892 / 1. I 1893 – Нови Сад, 31. VII 1964). Отац Велимир био је општински писар. Гимназију је похађао у Бгду. Глумом је почео да се бави у VII разреду у академском позоришту „Отаџбина“ и уједно да статира у трупи Богобоја Руцовића. Пре него што је завршио VIII разред, 1911. пришао је Иличићевој позоришној трупи, у којој је дебитовао као Карло у Карловој тетки. До Првог светског рата био је члан путујућих дружина Петра Христилића, Косте Делинија, Душана Топаловића, Михаила Лазића Чичка, позоришта „Гундулић“ Љубомира Рајичића Чврге и позоришта „Стерија“ Драгутина Крсмановића у Шапцу, где је режирао прву представу Змија девојка В. Ришкова. У рату је био поднаредник у XVIII пуку српске војске и 1915. играо у НП у Скопљу. Са српском војском је прешао Албанију и дошао на Крф. Тамо је постао члан Орфеума Бране Цветковића. На Солунском фронту је рањен и упућен у Африку на опоравак, где је у логору Лазуас, у Бизерти, заједно са Димитријем Гинићем, основао Војничко позориште (1917/18) и давао представе за нашу и француску војску. По завршетку рата остао је г. и по дана у Солуну, учествујући као глумац на разним свечаностима и приредбама. Вратио се у Бгд 1921. и постао члан НП. Већ после неколико дана прешао је у шабачко Аматерско позориште, које је под његовим руководством прерасло у Градско позориште. Априла 1922. основао је Подрињско повлашћено позориште, које је десет г. давало предстве по западној Србији. По повратку у Бгд 1931. основао је Београдско мало позориште, а 1936. формирао сопствену трупу под називом Ж. позориште. Све до Априлског рата 1941. гостовао је с овим позориштем по Србији, Војводини и Македонији. Почетком окупације у Бгду је организовао Позориште удружених глумаца и деловао у њему до 1943, када је прешао у позориште „Централа за хумор“. Пред крај рата у Ваљеву се укључио у рад КУД „Абрашевић“, да би после ослобођења прешао у Вршац и радио у тамошњем НП „Стерија“ (1946-49). У НСад је дошао 1949. и био члан ВНП до септембра 1951, када је прешао у Ниш, у којем је остао до пензионисања, 1959. Последњи пут је као глумац наступао у нишком НП јуна 1957. у представи Човек који је видео смрт. После тога се бавио само режијом, али и писањем мемоара. Више од 40 г. деловао је као глумац, редитељ, драматург, преводилац, организатор и руководилац позоришта. Кроз његове трупе прошла је плејада значајних српских глумаца. Окосницу његовог глумачког и редитељског репертоара чинили су комади из народног живота са музиком и певањем, комади из националне историје, али и инострани који су преузимани претежно из француског театра. Неговао је реалистички сценски глумачки израз. Временом се више усмеравао ка комичном фаху и постао један од најомиљенијих комичара свога времена. Улогом Барона Вирса у Азаису Л. Вернија прославио је 25-огодишњицу уметничког рада 1934 и том приликом одликован је Орденом Св. Саве IV степена, а септембра 1959. прославио је 50-огодишњицу режијом Пута око света, када је одликован Орденом рада II реда. Био је даровити глумац, запањујуће ликовне и гласовне трансформације. Тумачио је јунаке и различите ликове из живота, био је један од омиљених српских глумаца. Током каријере одиграо је преко 150 улога најразличитијих жанрова, а режирао око 240 представа. Са француског је преводио водвиље и комедије – у Позоришном музеју Војводине сачувано је 120 наслова тих дела. Два пута се женио и обе супруге су биле глумице – Олга рођ. Киш и Славка рођ. Илић. Из првог брака је имао децу, глумце Велимира и Љиљану удату Ребезов.

УЛОГЕ: Шајлок (Млетачки трговац), Тартиф (Тартиф), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Нехљудов (Васкрсење), Кир Јања (Кир Јања), Ружичић (Покондирена тиква), Вуле Пупавац (Подвала), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Неко (Ивкова слава), Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира), Максим (Ђидо), Јеротије (Сумњиво лице), Јованче (Пут око света), Агатон (Др), Спасоје (Покојник).

РЕЖИЈЕ: Шарени програм број 1, Тврдица или Кир Јања, Луда Велинка, Зачарана принцеза.

ЛИТ: М. Стефановић, Позориште Животића, Глас Ваљева, 10. XI 1935; А., Г. Душан Животић, Нови Сад, 23. II 1936; Д. Ћировић, Душан Животић – редитељ и глумац, Победа, 18. IX 1959; А., Педесет година на сцени, Дневник, 22. IX 1959; Р. Веснић, Душан Животић, НС, 1959, бр. 45; А., Смрт Душана Животића, Позориште, НСад 1965, бр. 1; Р. Радујковић, Глумац, путник и педагог Душан Животић, Градина, 1984, бр. 8-9.

М. Л.