ЖИВОТИЋ Велимир-Бата – глумац и редитељ (Ваљево, 5. IX 1924 – Нови Сад, 15. V 2011). Потиче из глумачке породице, отац Душан (в), мајка Олга (в) и сестра Љиљана удата Ребезов (в). Основну школу и нижу гимназију завршио је у Бгду, а Пољопривредну школу у Ваљеву. Учествовао је у НОБ од октобра 1944. до маја 1945. Још као трогодишњак почео је да наступа у очевом позоришту и тако почео да учи глуму. У средњој школи почео је игра значајније улоге, на пр. Бранка у Избирачица. После рата почео је да се професионално бави глумом: од 1. I 1947. до 31. VIII 1950. био је члан НП у Панчеву. Потом је једну сезону, од 1. IX 1950. до 1. IX 1951, био члан  НП у Сомору. У СНП је дошао 1. IX 1951. и у њему остао до 1. IX 1971, када је прешао у Савремено позориште у Бгду, али се вратио у СНП 1. II 1973. и у њему остао до пензионисања, 31. XII 1986, али је наставио да игра и као пензионер. Остварио је значајне улоге и на филму: Нека далека свијетлост 1969, Стићи пре свитања 1978, Радио Вихор зове Анђелију 1979, Трофеј 1979, Вариола вера 1981, Велики транспорт 1983. и у тв-серијама: Дипломци 1971, Грађанин села Луга 1972, Песма 1975, Више од игре 1977, Повратак отписаних 1978, Светозар Марковић 1981, База на Дунаву 1981, Седам секретара СКОЈ-а 1981, Мртви се враћају 1983. и др. Окушао се и у редитељском послу: у НП у Сомбору је режирао Кнеза Иву од Семберије, а у СНП Ружичасти педигре, Кад наиђу деца, Општи интерес и Сумњиво лице, док је за представе Иркутска прича и Просјачка опера био помоћник редитеља. Улоге је градио студиозно, уверљиво и убедљиво, са истанчаним осећањем за сценски покрет и са изузетном културом говора. Само у СНП је одиграо безмало 120 улога. Добитник је више награда и признања: Стеријина награда  1965, више признања Сусрета војвођанских позоришта и Сусрета професионалних позоршта „Јоаким Вујић“, Октобарска награда Новог Сада 1971, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1971, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 1986. Његова друга супруга била је чланица оперског Хора СНП Александра рођ. Керац (в).

УЛОГЕ: Надан Бојмир (Максим Црнојевић),  Коле (Дорћолска посла), Вознесенски (Живи леш), Чеда, Јова поп-Арсин (Госпођа министарка), Полестрион (Хвалисави војник), Љубомир Протић (Покојник), Иван (Мећава), Иво Лединић (Еквиноцио), Радивој (Ка новим обалама), Вића (Сумњиво лице), Милорад (Др), Он (Пукотина раја), Лазар Миражџић (Ђидо), Душко Петровић (Над попом попа), Тоша Кицош (Путујуће друштво), Орфеј (Еуридика), Фреди Пејџ (Дубоко плаво море), Број 58964 (Небески одред), Јустус (Халелуја), Сипка (Викторија), Он (Да ли је овуда прошао млади човек?), Жерар Барбије (Да се насмејемо), Топија (Скендербег), Дезертер (На западним котама), Џими Портер (Осврни се у бесу), Срђан (Кула вавилонска), Рихард Вос (Физичари), Професор Кашу (Матуранти), Арса (Женидба председника кућног савета), Џулијан и Давид Фаншо (Двоструко лице), Сима Сокић (Народни посланик), Вершињин (Три сестре), Астров (Ујка Вања), Вуле Пупавац (Ваљевска подвала), Стедман Хардер (Месечина за несрећне), Анатол (Анатолове љубави), Јазавац (Пошто-пото посланик), Еди Карбоне (Поглед с моста), Пистол (Веселе жене виндзорске), Џорџ (Сексирама), Барон (На дну), Стефан Дечански (Пуч), Јожеф Кантор (Краљ Бетајнове), Шеф полиције (Полицајци), Доктор Стокман (Непријатељ народа).

ЛИТ: Д. Попов, Није лако отићи, Дневник. 2. IX 1971; В. Урбан, Ништа горе од досадног глумца, Дневник, 17. X 1971; С. Божовић, Руковао се с милионима, Вечерње новости, 5. XI 1971.

М. Л.