БЕЋКОВИЋ Матија – књижевник (Сента, 29. XI 1939 – ). Школу је похађао у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву, а 1958/59. уписао се на Филолошки факултет у Бгду (Група за југословенску и општу књижевност). Бавио се новинарством, истичући се хумористичким и сатиричним прилозима („Јеж“, „Чик“). За дописног члана САНУ изабран је 1983, а за редовног 1991. Био је председник Удружења књижевника Србије (1988-1992). Прве три књиге – Вера Павладољска (Бгд 1962), Метак луталица (Бгд 1963) и Тако је говорио Матија (Бгд 1965) – имају у свом средишту песничко ја и емотивни свет младог побуњеника. Велики заокрет долази с наредним трима књигама поема: Рече ми један чоек (Бгд 1970), Међа Вука Манитога (Бгд 1976) и Леле и куку (Бгд 1978). Б. обнавља поему, уздижући је на сам врх домаћег песништва, отвара је према старијим и дијалекатским језичким слојевима, мајсторски користећи фразеологизме и спуштајући се у митске дубине језичког памћења, усмерава је према усменој живој речи и епској традицији, укршта патетично са ироничним, а некад иронично с метафизичко-религијским (Богојављење, Бгд 1985), хуморним (Ђе рече Јапан) и гротескним (Надкокот, Чачак 1990; Псоглав). Један је од највећих смехотвораца у српском песништву, а у поеми Кажа (Бгд 1988) досегао је сам врх сатире, комике и гротеске, при чему се актуелна сатира превазилази универзалним апокалиптичним метафизичким слутњама и похвалом језику. За Б. је језик „памћење народа“, акумулирана „мудрост времена“; у народном говору је сва његова „усмена цивилизација“. Отуда оријентација на усменост јер је „сан сваке писмености да достигне усменост“, на „туђу реч“ (ове поеме имају фиктивне казиваче и фиктивне слушаоце). Њихова двогласна реч гради илузију сказа. Богојављење је вишегласна поема у којој се 22 гласа равноправно обраћају Богу. Б. поеме хибридног жанра природно се уланчавају, градећи сложену широку фреску и добијајући изражајну моћ и функцију коју је некада имао еп, а сада има роман. Реч је о модерном упошљавању и преображавању усмености. Несумњиво побуњеничка, ова поезија се уздиже изнад идеолошких подела и раскола (Ово и Оно, НСад 1995) и види историју као комично и гротескно вечно „ћерање“ (Ћераћемо се још, Подгорица 1996). У поемама и песмама испричао је скривени породични роман, с темама очинства (Чији си ти мали?, Бгд 1989), мајчинства, сестринства (Ниси ти више мали, Бгд-Рума
2001) и синства (Синство, Бгд 2006), а готово целокупну своју љубавну поезију, с трима носећим поемама – Вера Павладољска, Кад дођеш у било који град и Парусија за Веру Павладољску – посветио је супрузи, при чему је прва поема у знаку љубави, друга у знаку смрти, а трећа у знаку молитве и васкрсења (Кажем ти тихо: ништа нам не треба, НСад 2006). Мајка је чувар куће и језика, преносилац памћења, традиције и брижна заштитница сирочади. Његова новија лирика је у знаку рефлексивне параболе с карактеристичним обртом и поентом (Бодеж, Огледало). Песник изузетног језичког осећања, написао је готово химничне стихове у славу језика (Кажа; Хлеба и језика, Бгд 1997), а староставни поступак „плетеније словес“ реактуализовао је певајући Богородици Тројеручици (Трорука чудотворка, Богородица Тројеручица, Богородица Тројеручица заштитница српских песника). Изузетно је широког емотивног распона: од ироније, сатире и гротеске до патоса и високог религијског надахнућа. Приврженост светосавској и косовској традицији експлицитно је изразио у књигама Служба Светом Caвu (Шабац 1988) и Kocoвo: најскупља српска реч (Ваљево 1989), а своја беседничка остварења сабрао је у књизи Беседе (Бгд 2006). Однос према Његошу изразио је песмама, беседама и предавањима, сабраним у књигу Небош (Бгд 2001). Сатирични дар, где је укрстио изузетну смехотворну снагу с критичким односом према комунистичком југословенском друштву, испољио је, осим у поемама (Кажа, Надкокот), и у сатиричним текстовима објављеним под псеудонимом Доктор Јанез Паћука (О међувремену, НСад 1969). Елементе сатире садржи и поема Кад будем млађи (НСад 2007), где је сатирична жаока усмерена на губљење идентитета и осећања за националне вредности, а извор смеха је у алогичној временској рокади (подмлађивање старца) и у коришћењу омладинског сленга с мноштвом туђица и варваризама. Изведени су му драмски комади: Београд некад и сад, Че, трагедија која траје (са Душком Радовићем), Воз који је носио наочаре, Ричард Лављег Срца, Човек без граница, а са Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао је Горски вијенац. Преводио је са македонског поезију Славка Јаневског (Танчарка на дланка, Љубљана-Скопље-Згб-Бгд 1966) и са руског Андреја Вознесенског (Антисветови, Бгд 1969). Превођен је на руски, француски, енглески, немачки, румунски, италијански, шпански, кинески, јапански и друге језике. Заступљен је у преко 240 антологија, панорама и песничких избора. После својих првих књига стекао је много епигона, а нарочито после поема испеваних у дијалекту. Његово песништво било је охрабрење и подстицај и за оне писце који су достигли значајне књижевне вредности и изградили свој књижевни израз (М. Вуксановић). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша (Пустињак цетињски, Бгд 1979), избор из дела С. Милутиновића Сарајлије (Играљке ума, Бгд 1981), Милована Ђиласа (Најлепше приповетке, Бгд 2003), Д. Радовића (На острву пucaћег стола, Бгд 1995; Кратке приче, Бгд 1996). Добитник је најзначајнијих награда („Милан Ракић“, Октобарска, Седмојулска, Змајева, Дисово пролеће, „Јован Дучић“, Вукове задужбине, „Десанка Максимовић“, Његошева, „Богородица Тројеручица“ и др.). СНП је 1982. извело његов комад (у сарадњи са Милованом Витезовићем) Хајд у парк кабаре.
ДЕЛА: Сабране песме, I-VI, Бгд 1992; Сабране песме у девет књига, Бгд 2003; Тако је гoвopuo Матија, 1-3, НСад 2004.
ЛИТ: Б. Поповић, Уметност и умеће, Бгд 1977; Н. Кољевић, Иконоборци и иконобранитељи, Бгд 1978; М. Вешовић, Бесједа о Бећковићу, Књижевне новине, 1989, бр. 783; Р. Микић, Језик поезије, Бгд 1990; М. Пантић, Нови прилози за савремену српску поезију, Приштина 1994; М. Вукићевић, Н. Вуковић, М. Ковачевић (прир.), Поетика Матије Бећковића, Подгорица-Никшић 1995; М. Ђорђевић (прир.), Предсказања Матије Бећковића, Приштина – Зубин Поток – Подгорица 1996; Ј. Делић, „Очинство“, ЛМС, 1996, 458, 4; Н. Вуковић, Девета соба, Бгд 2001; Љ. Симовић, Дупло дно, Бгд 2001; М. Пантић, Свет иза света, Краљево 2002; Ј. Делић, „Тајна илузије сказа“, у: Тако је говорио Матија, I, Молитва, НСад 2004; Д. Вукићевић, Библиографија Матије Бећковића, Бгд 2006; Ј. Делић, „Апокалиптично виђење историје“, у: Хлеба и језика, I, НСад 2007; J. Делић, Бећковић, Матија, Српска енциклопедија, НСад-Бгд 2011, том I, књ. II, с. 110-111.
Ј. Д.