ТАВЧАР Јосип – словеначки драмски писац, позоришни критичар и публицист (Дутовље, Приморска, 31. VII 1920 – Трст, 27. XI 1989). Основну и средњу школу (научни лицеј) завршио је у Трсту. Г. 1939. је у Институту Универзитета „Ca’ Foscari“ почео да студира германистику. Студије је наставио на Институту Orientale у Напуљу и 1947. је докторирао из области савремене књижевности и језика. Професор у новооснованој словеначкој гимназији у Копру постао је 1945, а три г. касније и професор енглеског језика у словеначкој гимназији у Трсту (до 1954); од 1954. до 1956. предавао је словеначки у реалној гимназији (научни лицеј) и од 1956. у тршћанском словеначком техничком заводу. Од сезоне 1960/61. био је уметнички руководилац (драматург) СНГ у Трсту, а од 1969. и председник његовог УО (који је овај театар преименовао у Stalno slovensko gledališče). Био је запослен као уметнички саветник у словеначкој секцији Радио-Трста. Пошто се школовао углавном на италијанском језику, на њему је почео и да пише и објављује. За драмску фарсу Filomena la striga добио је 1940. прву награду тршћанског позоришта „Filodramatico“, чија га је трупа „Cecchelin“ исте г. поставила на сцену. Наредне г. је била награђена његова радијска игра Gli illusi, те филмски сценариј Il Castello sottomarino, који је објављен 1942. Током и после Другог светског рата на италијанском је написао и велик број прозних форми које су остале у рукопису. На словеначком је почео да пише педесетих г. и да објављује новеле у часописима: Oskrunjevalec avtomobilov(„Bori“, 1955), Tržaški Zaratustra иVia della Salita („Tokovi“, 1957), Ignacij Ključar („Nova obzorja“, 1958), Sestanek („Primorski dnevnik“, 1959). Његово прво позоришно дело на словеначком је трочина драма Prihodnjo nedeljo, упризорена 9. XI 1957 у СНГ у Трсту, у којој на особен начин описује савремену тршћанску породицу и наговештава сопствени драматуршки стил. У фантазији у два чина Pekel je vendar pekel (изведена 4. III 1959. у тршћанском СНГ) и даље је обрађивао породичну проблематику али се из реалности винуо у фантастику. У каснијим позоришним делима се бавио општим, космополитским мотивима и показао склоност ка бизарности, што је постало главно обележје његове драматургије. У СНГ у Трсту извођена су му дела: комедија у три чина Nicky – zlati deček (21. XI 1959), Zeh pred smrtjo (28. I 1962), игра у три чина V Honolulu (11. V 1963), трагична фантазија у два чина Mrtvi kanarček (4. III 1966), драма Igorju ugaja Bach (2. IV 1976). У љубљанском СНГ премијере су доживеле Т. драме: фарса у два чина Red mora biti (9. I 1969) и фарса у два чина Luna v megli (30. XII 1972). Т. драме описују савременог тршћанског човека захваћеног неконтролисаним напретком технологије и потрошачком животном филозофијом. Његови ликови су дехуманизовани, приказани кроз гротеску, апсурд и бесмисао и смештени у „техно-комерцијализовану“ оперетску атмосферу. Т. је аутор великог броја монолога, драмских фрагмената и малих форми за радијско извођење: Slavospev poeziji, Ogledalo, In vendar nočem biti mačka, Kraguljčki, Variacije na temo prihodnjega časa, Horoskop, Rihard Wagner (1953), Ivan in… Ivanka (1958), Sanjači (1959), Dreta se je utrgala (1961), Klinika za živčne čudeže (1962), Sobojevniki (1964), Sence iz preteklosti (1965), Človek brez avtomobila (1968), Naivni Rudi (1968), Iz ljubezni (1968), Nepozabni večer (1969), Zagonetna smrt navadnega človeka (1970), Koraki brez sledu (1971), Na skali (1971), Povratek iz Amerike (1972), Slovenska balada (1973), V mraku (1974), Srečanje v Kalabriji (1975). За телевизију је приредио Slovensko balado (1975) и Malo ljubezni (1976). Као публицист Т. је био посредник између словеначке и италијанске културе. У тршћанским дневнику „Il corriere di Triste“ је од 1948. до 1958. објављивао позоришне критике и чланке о словеначким представама. У „Primorskem dnevniku“ и на Радио-Трсту је од 1949. представљао италијанску књижевност и драмску продукцију. У својству ментора и одговорног уредника установио је ђачки лист „Literarne vaje“ (1949-1950. и 1972-1973). Са Борисом Пахором и Алојзом Ребулом уређивао је литерарни зборник „Tokovi“ (1957), а са Фуриом Бордоном и Јожетом Корузом саставио је антологију Il teatro sloveno (Падова 1975). Са тршћанским СНГ (које је имало право да равноправно у конкуренцији учествује на ЈПИ) био је чест гост НСада, Стеријиног позорја и СНП и у словеначкој и италијанској штампи у Трсту редовно извештавао са овог југословенског фестивала.

БИБЛ: Utvare, Трст 1976; Slovenska balada, Љубљана 1977.

ЛИТ: А-м, Kultura pomeni poštenost, Novi list, Трст, 12. IX 1957; А-м, Tržaški dramatik Josip Tavčar, Delo, Љубљана, 25. II 1960; Ј. Погачник, Sodobno tržaško slovstvo, Rusi most, Љубљана 1967, с.146, 154-155; Ј. Коруза, Slovenska književnost 1945-1965, II, 1967, с. 7, 133-139, 427; М. Јевникар, Mladika, Трст 1968, с. 96-97; s.v.,Prof. Josip Tavčar petdesetletnik, Primorski dnevnik, Трст, 31. VII 1970; Ј. Погачник, Zgodovina slovenskega slovstva, VIII, Марибор 1972, с. 54, 62-63; Ј. Погачник, Slovensko zamejsko in zdomsko slovstvo, Трст 1972, с. 37, 53-54.

Ј. Ј.