ЗГРАДЕ СНП – У свој дугој историји СНП је имало три зграде које су грађене наменски за његово деловање: „Грађанску дворану“, која се користила од 1872. до 1893, тзв. „Дунђерсково позориште“, у којем се радило од 1895. до 1928, и зграду у којој је од 1981. НСад је већ крајем XVIII века у данашњој Његошевој улици, бр. 4 или 6, имао саграђено позориште, додуше од дасака – Theatrum publicum; по њему је и улица добила име Platea Theatralis. У документима новосадског Магистрата из 1825. и 1826. помиње се да је поменута зграда већ дотрајала и склона паду. У НСаду су се од 1828. позоришне представе играле у гостионици „Код фазана“, која се налазила у приземљу левог крила зграде данашње Музичке школе „Исидор Бајић“. Г. 1838. је основано Летеће дилетантско позориште (Србско-дилетант содружество) а већ 1839. у пролеће је уследила прва акција за изградњу зграде за стално позориште. Предстaвку Магистрату поднели су градски мерник (геометар) Лазар Урошевић и угледни грађани Георгиje Сервијски од Турске Кањиже, Јелена Стратимировић од Кулпина, грофице Јозефа Сечен од Темерина и Марија Кербер. Нажалост, Краљевска комора и Намесничко веће у Пешти одуговлачили су са одговором па су иницијатори одустали од своје идеје. Ј. Ђорђевић је у „Србском дневнику“ 7. V 1861. написао: „Здање има само толико важности за позориште колико корице за књигу. Све зебем да ћемо на корице много издавати, а да до књига ни доћи нећемо, све се бојим да ћемо сазидати театар, али не за србску Талију […] Ја држим да је најглавнија потреба: добра управа, јер тек онда ће – ако буде имала новчана средства – створити оба друга најважнија фактора, а то су: добро позоришно друштво и добар репертоар. Тек после свега овога долазе спољне потребе позоришта: гардероба, декорације а најпосле: ЗДАЊЕ тј. зграда. Буде ли се од прилога сакупило око 30.000 форинти, то би требало издати за зграду највише 10.000 форинти, па и мање. Зграда само нека буде привремена, нека издржи 3-4 г., то није важно. Ако се за то време оснажи Србско позориште, ако постане општом жељом и потребом народа, онда ћемо га после четири г. лакше саградати од камена него сад од дрвета, не буде ли ништа од свега, бар нећемо себи пребацивати да смо толико новца страћили, да другом театар зидамо“. Но, било је и супротних мишљења. Управа Читаонице је већ 31. VIII, месец и по дана након оснивања СНП, предочила да се „представљенија у арени само још за кратко време могу давати“, а да се не би преко зиме без позоришта остало „закључено је да се што скорије приступи к зидању привременог позоришног зданија“. Основан је одбор за прикупљање добровољних прилога. Преко новосадског Магистрата упућена је молба за подизање зграде СНП Земаљском намесништву у Пешти, али на одговор, тј. решење, дуго се чекало. Прилози су сакупљани одвојено од оних за текуће издржавање. Међутим, Ј. Ђорђевић у писму од 12/24. VI 1862. пише А. Хаџићу: „О зданију сад нико више не говори.“ Након оснивања СНП је прве представе у НСаду играло лети у поменутој арени код „Зеленог венца“, а у другим годишњим добима наступало је у великој сали на спрату кафане хотела „Сунце“ (на углу Поштанске и Јeверејске улице), као и у сали хотела „Царица Јелисавета“, данашњи хотел „Војводина“, дакле на импровизованим позорницама. Арена код „Зеленог венца“ налазила се у дворишту данашње зграде Војвођанске банке на Тргу слободе, која је некада припадала Дому ЈНА. „Зелени венац“, једна од најстаријих новосадских гостионица, први пут се спомиње 1754. као „Grüner Kranz“; често је мењала власнике. Зграда на Главном тргу била је тешко оштећена у бомбардовању 1849. Обновљена је у стилу позног класицизма. Имала је пространу салу, 22 собе, а у дворишту четири штале, парно купатило, четири собе за становање и башту, где су се, у баштенској арени, преко лета одржавале представе. Зграда „Зеленог венца“ је срушена 1892. да би Емерих Мајер изградио репрезентативни „Гранд хотел Мајер“, касније хотел „Слобода“. У кафани „Сунце“ уприличена је 1861. прослава поводом стогодишњице рођења Саве Текелије. Велика пространа једноспратна зграда изграђена је 1852. за Васу Васиљевића. Здање је после две г., 1854, адаптирано за потребе окружне и среске власти. План су потписали Фишер и Франц Дурас. Велика сала се налазила на првом спрату, према Јеврејској улици. Сачуван је изглед фасаде, но претпоставља се да је декорација око прозора из 1872, када је зграда проширена и у њој смештена „Резервна команда“. На уличној фасади око прозора је декорација – „затворени полукружни фронтови са шкољком у средини у раном еклектичком (необарокном)“ стилу. Хотел „Царица Јелисавета“ изграђен је 1854. на месту где се некада налазила Хајлова пивара уништена у бомбардовању 1849. У међуратном периоду звао се „Краљица Марија“, а након Другог светског добио је име „Војводина“. Модерно грађен хотел, био је луксузно здање у којем су се приређивали балови, концерти, чајанке, репрезентативни скупови, као и позоришне представе, а сала је могла да прими највише 500 посетилаца. Овде је 1864. организована и свечаност поводом обележавања 300-годишњице Шекспировог рођења, за коју је био заслужан књижевник Л. Костић. У време када je власник била породица Дунђерски у дворишту је било саграђено позориште. Хотел је претрпео много измена и проширења, реновиран је 1980, а фасада је обновљена 1995. О димензијама сцена на којима су играле представе тих првих г. може се закључити из писма Ј. Ђорђевића упућеног у јесен 1867. Ј. Бошковићу „… Наша је кулиса у висини 10 стопа и 4 палца, а широке су 3 стопе и 6 палаца. Предња наша картина има у ширину 2 хвата, 5 стопа и 5 палаца.“ У данашњим мерама висина кулиса је била 3,15 м, ширина 1,7 м, док је предњи отвор позорнице (картина – данас позоришна завеса) био 4,47 м. Простор за игру је био веома скучен. Без сопственог дома СНП је у суштини било путујуће позориште. Поново је иницијатива за изградњу зграде покренута шест г. након оснивања: 1867. је изнет предлог да се зграда сагради преко пута католичке цркве. Успротивили су се Немци, сматрајући да позоришту није место у близини цркве. Јован Суботић, члан УО ДСНП, предводио је делегацију која је у Будимпешти добила обећање председника владе да ће се њихов захтев повољно решити, но влада је убрзо пала, а с њеним падом је пала и одлука о зидању зграде СНП. Стручна комисија је 6. IX 1870. утврдила да је дворана хотела „Царица Јелисавета“ склона паду, па је на основу тог мишљења Градска капетанија упутила СНП забрану о употреби тог простора. Но, Градској скупштини 2. IX 1871. упућена је молба за грађење дворане за позоришне представе и игранке на празном простору између Лебарске (данас Милетићеве) улице и Улице Доброг Пастира, на Тргу Добар Пастир, данашњем Трифковићевом тргу. Но, власт је на сваки начин покушавала да осујети изградњу дворане за СНП. Иако је тражено да се поменути простор уступи на 30 г., дозвола је добијена на 20 г. и то под готово немогућим условом: да арена коју дружина мисли да подигне мора бити саграђена до краја новембра, дакле за три месеца. Нажалост, истовремено се група грађана на челу са Јаковом Добановачким успротивила да се на четвртини трга изгради позориште и званично је 18. IX 1871. затражила да се изда забрана за изградњу зграде. Одлучено је да се Министарству унутрашњих дела упути делегација у којој су били Коста Трифковић и Сима Марковић. Сачињен је и отпис Министарству у којем је наведено да НСад нема ни једну дворану која би одговарала приређивању грађанских забава и евентуалним састанцима поводом јавних предавања, а нарочито извођења позоришних представа. Нагалашено је да се због недостатка дворане прошле зиме готово нису ни одржавале забаве, што је депримирало грађане НСада. У међувремену је на данашњем Трифковићевом тргу Деоничарско друштво наставило са зидањем дворане која је требало да буде и балска, тзв. „Redoutensaal“. На сву срећу Министарство је, после одуговлачења, 6. XII 1871. допустило зидање „грађанске дворане“, замерајући Магистрату што претходно није тражио дозволу Министарства. ДСНП је касније, за 20.000 форинти а уз помоћ Данила Манојловића, откупило „грађанску дворану“ од Деоничарског друштва и тако је СНП добило „матичну сцену“. Грађевинар Андеас Паулик је израдио и планове за зграду са детаљним распоредом просторија; они су касније послужили као полазиште за план који потписује Ђерђ (Георг) Молнар, а који je завршен крајем 1870. Архивски извори не предочавају да је пројекат био реализован у целини, а недостају и неки значајнији подаци о изгледу зграде када је она већ била у употреби. На „матичној сцени“, како пише у „Позоришту“, у „Грађанској дворани“, јавна окупљања почела су 2. XII 1871. Била је то значајна јавна грађевина друге половине XIX века, којa је одговаралa тадашњим потребама културног живота града. Међутим, у недељу 26. XII у првом броју „Позоришта“ је на последњој страници објављена подела за премијерно извођење Дамона др Милана Јовановића, а изнад наслова и напомена: „ако се догоди нова дворана, ако не онда у суботу 1. јануара“. Ни јака вејавица није могла да спречи Новосађане да присуствују свечаном отварању нове дворане, да поздраве своје позориште које „две г. дана“ није видело и да коначно поздраве отварање зграде за Нову годину. У „Позоришту“ је забележено: „Одушевљење, које је светом том приликом овладало, неда се описати.“ Зграда је имала је пространу салу у партеру, без балкона и ложа, а гледалиште је било богато украшено. Сцена је била опремљена по угледу на београдско НП, уграђена је машинерија за дизање и спуштање завеса и кулиса. Наглашени улазни трем зграде, окренут ка данашњој Милетићевој, био је готово на њеној регулационој линији, зграда је заузимала североисточни део трга. Иако је позориште имало свој дом, ДСНП је и даље настојало да подигне одговарајућу зграду. Нажалост, након што је негативно решен захтев ДСНП да се продужи право коришћења дворане за још десет г. „Грађанска дворана“ је порушена. Високо Министарство је потврдило одлуку варошког представништва да се позоришна зграда мора порушити до 31. XII 1891, када јој истиче уговор склопљен са варошком општином. Упркос протестима грађана у марту 1892. „Грађанска дворана“ је срушена. ДСНП је још у јуну 1884. сугерисало да УО умоли варошку власт да се Друштву поклони празно земљиште названо „Хан“ (простор на којем је данашња зграда МС, а некада је био „турски хан“) да би се ту градила нова позоришна зграда, уместо тадашње која је неподобна. Земљиште је већ било нуђено Друштву када је од општине тражило за исту намену празно земљиште на пијаци. Иако је бесплатно добијено празно земљиште „Хан“, ДСНП је у јулу 1890. одбило понуду јер, потпуно разумљиво, није могло да прихвати услов да се име СНП промени у „Новосадско српско позориште“. После рушења „Грађанске дворане“ позоришна дружина СНП је била приморана да крене на трогодишње непрекидно гостовање по Војводини: посетила је 28 места, одгирала 611 представа, но само 19 нових комада, пре него што се 1. II 1895. вратила у НСад. Миховил Томандл каже да је рад СНП био сведен, углавном, „на приказивање већ научених комада, јер за учење новог репретоара није имало довољно времена нити су то дозвољавале прилике“. У међувремену, саграђено је ново позориште о трошку велепоседника Лазара Дунђерског, који је откупио сав грађевински материјал срушене „Грађанске дворане“. Нова зграда грађена за потребе СНП, тзв. „Дунђерсково позориште“, по пројекту архитекте Владимира Николића, никла је на неприкладном скученом месту, на плацу Л. Дунђерског у дворишту хотела „Краљица Јелисавета“. За ондашње време била је то савремено опремљена позоришна кућа, неко време, на крају века, позориште је заједно са хотелом једино у граду имало електрично осветљење. Пројекти нису сачувани, као ни документи о изгледу унутрашњости зграде или фотографије ентеријера. Изглед позоришта познат је из старије литературе и са старих разгледница. Свечано је отворена 4/16. II и ансамбл СНП отпочео је своју новосадску зимску сезону приказивањем комада Задужбина цара Лазара М. П. Шапчанина. Поводом отварања нове зграде сашивени су нови костими, написана нова музика, а трупа је освежена и новим глумачким снагама. Томандл наводи да је пре представе др Лаза Станојевић, начелник ДCНΠ, поздравио власника нове зграде Л. Дунђерског, као и да је сутрадан цела дружина са управником Хаџићем посетила свог добротвора. Нова, модерна позоришна зграда имала је велик значај за рад СНП. Већ у првој, зимској сезони, од 4/16. II до 21. IV / 3. V 1895. одиграна су 43 комада, од којих 19 нових. У овом здању, изузев четири ратне г., деловало је све до пожара у ноћи 23. I 1928, када је зграда изгорела. Сарајевски атентат је био непосредни повод да се забрани рад СНП, који је настављен после завршетка Првог светског рата у новој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Пошто је глумачка трупа окупљена, у јануару 1919. почело се са приказивањем представа. Тим поводом је 25. I одржана свечаност која је почела прологом Анице Савић Ребац; уследило је предавање „Васкрсење СНП“ Тихомира Остојића, а затим извођење драмске епизоде Хеј Словени из трилогије Дух наших дедова Ристе Одавића. После 60 г. рада, 1921, СНП је у свом саставу основало и Оперу. У периоду између два светска рата СНП је „прешло у државне руке“. Зграда правоугаоног облика са декоративно обрађеном фасадом конципирана је под утицајем преовлађујућег изгледа тадашњих средњоевропских театара. Сала је примала око 600 гледалаца, имала је сцену, место за оркестар, а у партеру, који је био нагнут, налазили су се редови седишта и у дну дворане галерија за стајање; постојале су три етаже: на првој су биле ложе, а изнад њих и две галерије – подсећала је на дворану Сомборског позоришта. На основу размера у односу на фотографије са старих разгледница претпоставља се да је здање било дугачко око 45 м а широко око 20 м. Донка Станчић наглашава да је објекат у класицистичком стилу, а фасада, окренута ка улици, је „једина била репрезентативно обрађена. На њој је примењена декоративна пластика, достојна изгледа једног националног театра. У средишту је био наглашени ризалит са главним архитравно конструисаним улазом и са зиданим балконом и великим полукружним балконским вратима. У оси полукружних прозора биле су вентилационе розете са горње стране декорисане гирландама, а над кровним венцем атика и повучена купола. Нa подужим фасадама, где су били обични правоугаони прозори без декорација, објекат је био двоспратни, на местима окулуса отворен је још један прозорски низ“. Милан Кашанин је сматрао да позориште „није најсрећнијих пропорција“, као и да само главна фасада оставља „известан утисак“. Владимир Митровић напомиње да је позориште замишљено „у сажетом еклектичком маниру са понешто плитког фасадног украса“. Зграда је била модерно технички опремљена. Архитекта Владимир Николић је дао „неопходна упутства“ за пројектовање архитекти Рудолфу Клоцу, спољном сараднику свог архитектонског атељеа, односно одредио је садржаје и стил овог наменског објекта. Унутрашњем уређењу позоришне зграде допринели су Јосиф Бунић, из ових крајева, познат под уметничким именом Џон Џексон, као и Шпанкрафт, сликар из Будимпеште, који је израдио 14 декоративних паноа за позорницу и друге неопходне кулисе. У позоришној сали су 26. и 27. X 1896. одржане и прве филмске пројекције. У ноћи 23. I 1928. десио се пожар после представе Распикућа: зграда је потпуно изгорела заједно са драгоценом опремом, библиотеком, архивом и фундусом декора и костима, остали су само голи зидови. Пожар је изазвала варница из зидане пећи, смештене у подруму, која је упалила греду. „Политика“ је 24. I целу страну посветила овом немилом догађају, наводећи да зграда није била осигурана него су биле осигуране само позоришне ствари (на 900.000 динара код „Шумадије“). Но, Л. Дунђерски, успешан пословни човек, ипак је осигурао зграду код „Шумадије“ из Бгда, реосигуране код чувеног „Лојда“, што је касније изазвало кружење интрига у вези са пожаром. Већ сутрадан после пожара управа МС је грађанству упутила апел за скупљање добровољних прилога за изградњу нове зграде СНП. Ансамбл СНП је у наредном периоду играо представе у различитим градским објектима, у сали хотела „Слобода“ и у згради Немачког акционарског друштва „Хабаг“. Ж. Васиљевић је, након пожара 1928, успео да отпочне сезону СНП у НСаду у сали хотела „Слобода“, али публика ни једном није напунила огромну и неподесну дворану, па је поново покренут захтев за зидање зграде. У јесен 1931. одржана је у НСаду и централна прослава поводом обележавња 70-огодишњице рада. Трупа у НСад долази тек у фебруару 1932, задржава се месец дана, али опет изостаје успех код публике. Ансамбл је поново у НСаду 14. IV 1933, када се сезона отвара комадом Смрт Уроша Петог; публика је испунила салу, представа је постигла успех па се трупа задржава месец и по дуже него што је било планирано. У новој сезони трупа долази у НСад 13. I 1934. и даје представе у сали „Хабага“. Током три месеца играња у НСаду све представе су биле распродате. У сали „Слободе“ 27. и 28. XI 1935. свечано је обележена 75. сезона. Нова сезона 1936/37.  почела је у сали „Слободе“ 4. IX 1936. Хотел је 1916. купио Л. Дунђерски. Хотел „Слобода“ на Тргу слободе добио је ово име након распада Аустроугарске и доласка српских ослободилаца. Пре тога здање је имало назив „Гранд хотел Мајер (Mayer)“; брачни пар Регина и Емерих Мајер су 1893. изградили репрезентативан хотел у необарокном стилу. На наговор сина Јожефа-Јосифа, великог љубитеља позоришта, власници су изградили велику свечану салу у којој је представе играло и СНП. У овој сали је 25. XI 1918. одржана скупштина и проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији. У сали је више пута и МС држала годишње скупштине, а одржавали су се балови и друге прославе. Здање, чији је пројектант непознат, имало је карактеристичну куполу и лучне отворе на чеоном делу у виду аркада. Зграда има два спрата, на првом спрату је балкон, а у приземљу главне фасаде је низ полукружно завршених отвора. На средини фасаде је ризалит, спратови су повезани вертикалама удвојених стубова, а десно и лево од ризалита су по четири вертикале прозора, који су при угловима удвојени. „На слободним, равним, површинама фасаде распоређена је плитка, орнаментално разноврсна декоративна и симболична пластика“. Крајем деведесетих г. XX века зграда је у потпуности прилагођена потребама Војвођанске банке и тада су откривена два оригинална стуба од ливеног гвожђа. Палата „Хабаг“ (скраћеница од Haus Bau), троспратна зграда на углу улице Васе Стајића и Трга галерија, саграђена је 1931/32. у стилу модерне по пројекту архитекте Вилхелма Рихарда из Вршца. Инвеститор Културбунд, организација немачке заједнице у НСаду, финансирала је здање које је постало седиште Немаца у Војводини. Јозеф Менрат је 1931. иницирао оснивање акционарског друштва чији је капитал био 2.400.000 динара. Извођач радова је био градитељ Филип Шмит (Philipp Schmidt), а надзор је обавио архитекта Оскар Паквор (Oskar Pakwor). Здање је било пословно-стамбени објекат. У приземљу се налазила чувена кафана „Хабаг“, у којој је стално запослен оркестар свирао класичну концертну музику. У доњем делу је била и велика сала, 1938. претворена у биоскопску дворану „Уранија“ („Urania“), у којој су поред играних филмова приказивани и журнали о догађајима у хитлеровској Немачкој. На првом спрату је била смештена „Аграрија“ („Agraria“), централно пољопривредно кредитно удружење Немаца, основанo 1922. У згради се налазила и школа, Певачко друштво „Фрозин“ („Frohsinn“), као и осигуравајуће друштво „Дунав“. Током савезничког бомбардовања 18. IX 1944. на зграду су бачене четири бомбе – једна је продрла у склониште испод биоскопске сале и тада је погинуло више од 80 људи који су ту потражили спас од бомбардовања. После ослобођења зграда је обновљена и добила је данашњи изглед, фасада је поједностављена, а дограђен је и део зграде који излази на улицу Васе Стајића. Данас је то зграда дирекције железнице за Војводину. СНП је играло представе и новом четвороспратном здању „Дом радничке коморе“, грађеном између марта 1930. и јула 1931. у маниру академско-романтичарског градитељског концепта по пројекту архитекте Драгише Брашована, који је 1929. победио на конкурсу. Дом је свечано отворен 5. VII 1931. За овај пројекат архитекта је добио и прву награду у Прагу на изложби модерне архитектуре. На прочељу зграде, с десне стране улазних, двокрилних врата, налази се скулптура „Радник“, снажна мушка фигура, са забаченим рукама у којима је маљ (аутор је вајар Тома Росандић). Зграда има 132 просторије и велику салу са галеријом. Приликом адаптације 1978. изглед сале је измењен, уклоњена је са зида велика композиција са фигурама радника. Део зграде према бочној улици Соње Маринковић је 1940. доградио арх. Ђ. Табаковић по узору на пројекат Д. Брашована. Након Другог светског рата, 1946, зграда мења назив у Раднички дом „Светозар Марковић“ (зграда на Булевару Михајла Пупина бр. 24 је културно добро и под заштитом је државе). Када је у мају 1936. завршена зграда Народног спомен-дома краља Александра I Ујединитеља, названа од народа Соколски дом, позван је инж. Веља Јовановић, технички директор НП у Бгду, да адаптира сцену. Пошто је било тешкоћа у адаптацији, нови ансамбл, који се јавио на дужност 15. VIII 1936, у недостатку својих просторија први састанак организује у атељеу Миленка Шербана, сценографа СНП, а касније су ту одржаване и пробе. Управа није постигла споразум с власником хотела „Слобода“ и управом „Хабага“, па ансамбл одлази за Крагујевац, после два месеца се враћа у НСад и у сали Спомен-дома 4. X 1936. отвара сезону комадом Др. Први пут после рата организовано је и рекламирање, неке од представа су доживеле тријумф и када је ансамбл 16. III 1937. кренуо на гостовање у Суботицу, велик број верних гледалаца их је испратио на железничкој станици. Зграда Соколског дома грађена је од 1934. до 1936. упоредо са проширењем главног градског трга у међуратном периоду. Здање има велику културно-историјску вредност – оно представља један од најзнаменитијих споменика архитектуре модерне не само у НСаду, због квалитетне изградње и вишенаменских функција, још увек се успешно користи. Град НСад је на свечаној скупштини одбора 16. VIII 1931, на молбу Соколског друштва, одобрило помоћ за зидање Културног дома краља Александра I у износу од 1.000.000 динара. Друштвена заједница је препознала значај здања за културни живот НСада; велик број грађана је желео да се активно укључи у процес изградње и финансијски допринесе његовом остварењу. Уследио је договор 2. IV 1933, када је одржана „шира конференција грађанства“, где је утврђено да је Дом својина Соколског друштва које као пуноправни власник управља њиме, користи га и припадају му сви приходи, а Савез културних друштава за своје чланове добија бесплатно просторије за канцеларију. Према прихваћеним скицама, израда пројекта и предрачуна поверена је архитекти Ђ. Табаковићу, a сарадник је био инж. Душан Тошић, председник грађевинског одбора, који је израдио све статичке прорачуне. Да би се уштедело, надзор над извођењем радова обављали су чланови новоосноване грађевинске секције, који су задатак обављали без накнаде. Такође, део послова изведен је бесплатно или уз извесне олакшице, што потврђује друштвени значај Дома. Одређена је парцела површине 6340 м² између некада Тиршове а данас улице Игњата Павласа и улица Константина Данила, Илије Огњановића и Исе Бајића. Пред крај 1933. израђени су детаљни предрачуни за све радове, а предвиђени су трошкови од 5.754.784 динара. За грађевинске радове утрошено је око 4.900.000 динара, што је приближно 15% мање од износа предвиђеног предрачуном. Заједно са радовима који нису били садржани у предрачуну, с комплетним уређењем и намештајем, целокупни објекат је коштао око 6.000.000 динара. Дом заузима површину од 2215 м² и има запремину од 31.450 м³. Цела зграда се грејала помоћу централног грејања са осам котлова, комбиновано топлом водом, паром и топлим ваздухом. За оно време зграда је имала најмодернију вентилацију с пречишћавањем ваздуха и климатизацијом. Овај систем и данас постоји, али није у функцији. На централном делу уличне фасаде високе 18,5 м првобитно је био високо постављен натпис „Краљу ујединитељу“, који је из идеолошких разлога уклоњен после Другог светског рата. У току рата је писало „Levente otthon“. Касније је постављен натпис „Дом културе“, да би 2007. био враћен првобитни натпис. Рад у новом Соколском дому почео је 3. XI 1936, а свечано освећење Дома обављено је 1. XII 1936. У НСаду су представе игране од 1. XII до 15. IV, како напомиње Ранко Бељански. Кратак рок изградње, око две г., указује на спремност друштва за овакав подухват, као и на заједничку бригу и сарадњу становништва и власти. Дом је преузео примарно место у јавном животу и постао жариште културног стварања града, као и спортских активности. У њему је подстицан дух колективизма под паролом „у здравом телу – здрав дух“, доприносећи просвећивању народних маса не само у НСаду него и шире. У зграду се улази преко пространог, отвореног степеништа, с посебно дизајнираном дрвенаријом улазних врата, до великог централног хола, репрезентативног унутрашњег простора. Под хола и фоајеа поплочан је комбинацијом светлог и тамног мермера, а стубови су обложени црним мермером. У холу је првобитно био смештен и рељеф са представом краља, рад вајара Радете Станковића, који је за време окупације бесповратно нестао. Хол је добро осветљен природним светлом. У дну је завршен једноставно конципираним степенишним крилом објекта и малом двораном за Позориште лутака, површине 133 м² са 222 седишта, која се користила и за скупштине Друштва и разна предавања. Улазни хол је доживео промене, али замишљена структура није изгубила много од првобитне. На првом спрату је била дворана за седнице површине 60 м², Соколски друштвени музеј од 100 м² и предворје са гардеробом за галерију свечане сале. На другом спрату три канцеларије је користило Соколско друштво, по две Соколска жупа и Савез културних друштава, а по једну Друштво „Истра“ и Студентско југословенско удружење. У сутерену је била котларница за централно грејање и стан домара. У приземљу је, с бочне десне стране, и главна репрезентативна дворана за приредбе површине 531 м² са позорницом величине 147 м², поред које су, у етажама, биле собе и свлачионице за ансамбл. Салу коју је користило СНП данас користи Позориште младих. При соколском друштву је 1930. основана Соколска секција луткара, која је 1932. прерасла у Луткарско позориште, које је прешло с радом у нову зграду. Пре Другог светског рата СНП први пут је гостовало у овом објекту крајем 1936, а након рата је први комад Најезда Л. Леонова играло 17. III 1945. У Соколском дому је СНП радило све до 1981, када се преселило у нову сопствену зграду. Након ослобођења СНП је обновило рад децембрa 1944. Представе су се давале у згради Мађарске римокатоличке читаонице у Католичкој порти 5, где је данас зграда Културног центра НСада. Зграда Културног центра НСада подигнута је 1939. на месту где је постојала кућа изграђена 1911. за потребе Римокатоличке жупе имена Маријина, коју је пројектовао зидарски мајстор Нандор Цоцек. У дворишту је 1914. изграђена и летња позорница по пројекту Андре Брезовца. Но, кућа је срушена 1938. Наручен је нови пројекат за изградњу двоспратнице десно од Плебаније, а аутор пројекта је Павле Цоцек, који је осмислио зграду у стилу модерне. На равној фасади зграде Мађарске римокатоличке читаонице у првобитном изгледу на прочељу је стајао велики крст изнад улаза у левом углу. Према дворишту се простирала велика сала са пројектованом сценом и простором за оркестар. На првом спрату је била библиотека и још једна мања сала. Позорница се показала непогодном за редован рад позоришта па је у лето 1945. било одлучено да се она прошири, а за ове радове је био задужен архитекта Ђ. Табаковић. Требало је да се, истовремено, изместе и гардеробе из влажног сутерена на ниво позорнице. У Католичкој порти је 7. VII 1945. свечаном академијом била отворена и Летња позорница, или „позориште под отвореним небом“, како је написано у „Слободној Војводини“. Позорница је била широка 24 м; имала је две зграде са стране у облику куле које су служиле за техничку опрему, док је њихово приземље било намењено за глумачке гардеробе. Отвор између кула је био 12 м. Испред позорнице је био простор за оркестар у који је могло да се смести преко 70 музичара. Од оркестра под нагибом се уздизало гледалиште са 800 седишта, а постојао је и простор за 500 места за стајање. У тексту који је уследио поводом отварања летње позорнице у „Слободној Војводини“ наводи се да је гледалиште могло да прими 1500 људи. Била је предвиђена и посебна ограда. Позорница се налазила испред једне од најстаријих зграда у НСаду, зграде Плебаније Римокатоличког жупног уреда. СНП је већ у понедељак 9. VII играло прву представу – премијерно извођење Шкваркинове комедије Туђе дете. Било је предвиђено да се ту одрже и Прве свечане летње позоришне игре, уз учешће наших најпознатијих позоришних кућа. Летња позорница је радила током јула, августа и септембра. Било је предвиђено да сама себе издржава, а да се од зараде финансира адаптација зимске сцене СНП. Ансамбл СНП играо је 24. IX 1945. Гогољеву Женидбу на градилишту минираног новосадског моста, под отвореним небом, пред 400 радника с великим успехом. Давале су се представе и за рањенике, прве турнеје организоване су прво по војвођанским селима. У сезони 1946/47. СНП је дало 13 представа за градитеље Омладинске пруге Шамац–Сарајево, а у сезонама 1947/48. и 1948/49. играло је седам представа и за градитеље ауто-пута Бгд–Згб. Мала сцена СНП отворена је, како напомиње Л. Дотлић, 2. X 1959, а од 19. I 1961. ова сцена насловљена је Весели театар „Бен Акиба“ (у улици Јована Суботића 3-5). На отварању је уприличена свечана академија посвећена Нушићу под насловом Добро вече Ага!. Весели театар је деловао до отварања нове позоришне зграде 1981. Но, на малој сцени остварења камерног карактера приказивана су до 1983, када је у новој згради уређена сала овог типа. Обједињене две куће су чиниле простор Веселог театра „Бен Акиба“. Мања приземна старија кућа правоугаоне основе је са четири прозора у две висине у малтерском раму, нови улаз је отворен у левом углу куће која је некада служила за становање; ту се налази фоаје са гардеробом и улаз у велику дворану. На фасади више зграде целом дужином над приземљем доминира масивна дубока бетонска надстрешница. Фасада једноспратне зграде с поткровљем подељена је на пет равно малтерисаних поља. Над кровним венцем уочљива је троугаона атика са окулусом у средини, која се ширином фасаде наставља надзиданим балустерским низом, иза којег је мансардно преломљен кров. У овом делу позоришта налазе се благајна и степенишни прилаз балкону. Негде између два рата и у њој је спретни новосадски кафеџија Славнић држао варијете а иза сцене и собе за изнајмљивање. Била је то, у сваком смислу, јавна кућа. Новосадско позориште – Újvidéki Színház преселило се у објекат 1985. и од тада је њено стално седиште. Велика сценa има бину површине 162 м² и гледалиште чији је капацитет 180 седишта у партеру и 36 на балкону, а мала сцена, чије гледалиште има до 80 седишта, заузима 108,5 м². Камен темељац за изградњу садашње зграде СНП положен је 1974, а изградња је завршена 1981. Но, с иницијативом подизања наменске зграде за потребе СНП почело се још 1950. јер се установа након Другог светског рата нагло развијала проширујући своју делатност. У међувремену је 1960. расписан први конкурс за израду идејног пројекта нове зграде СНП. Други конкурс, затвореног типа, одржан је по позиву 1967. Победник конкурса је био пољски архитекта др Виктор Јацкијевич, који је у априлу 1972. позван да дође у НСад да би урадио коначну верзију свог идејног пројекта и да би руководио пословима око изградње. У НСаду је заједно с породицом боравио од 1. IX 1972. до 31. VIII 1974. Изградња је трајала од 1975. до 1980, а здање је коштало 616.968.591,00 тадашњих динара. У габариту објекат заузима површину од 8.500 м², корисна површина зграде је 19.500 м², а кубатура 130.000 м³. Велика дворана „Јован Ђорђевић“ има 940 седишта, велику позорницу од 450 м², са порталом од 13 до 18 м ширине и 8,5 м висине. Мала дворана „Пера Добриновић“ има 374 седишта. Позориште има и Камерну сцену са 118 седишта која је отворена 1983. Испоручилац иностране сценске опреме био је ”Molle-Richardson“ из Лондона. Насупрот главном улазу у доњем фоајеу налази се мозаик површине 7 x 2,50 м од венецијанског стакла – рад академског сликара Пеђе Милосављевића, награђен на позивном конкурсу који је расписао УO Фонда за изградњу зграде СНП. Осим основног садржаја – дворана, у објекту се налазе и просторије за припрему извођача, гардеробе, просторије за рад свих ансамбала: велика распоредна сала, велика сала за балетске пробе, сала за хорске пробе капацитета за 120 особа, сала за оркестарске пробе пројектована да прими 110 музичара, као и радионице за техничку и уметничку припрему представа, магацини али и библиотека са читаоницом, позоришни архив и просторије за управу. У објекту је климатизовано 15.000 м² корисног простора са 16 система климатизације. Простори који нису климатизовани проветравају се са 15 засебних вентилационих јединица. Предвиђена је вишенаменска употреба Велике и Мале сале, тако да укупни капацитет Велике дворане може да буде 1800 места, а Мале дворане 900 седишта. Због изградње овог здања, била је срушена десна страна тадашње улице ЈНА, као и неколико кућа у Успенској улици, а девастирана је и порта Успенске цркве. Ово је изазвало гнев многих Новосађана који су се противили да зграда СНП буде подигнута у најужем старом језгру града а не на некој другој локацији. Но, протести нису утицали на одлуку да се баш на том месту подигне нова зграда СНП. Град је тако добио нови трг – Позоришни трг којим доминира ово здање, а који се надовезује на главни градски трг – Трг слободе. Испред зграде су постављени споменици Јовану Стерији Поповићу и Пери Добриновићу. Испред службеног улаза је биста Драге Спасић. Било је несугласица и са архитектом Јацкијевичем. Одговорни пројектант је био архитекта Арса Димитријевић, а пројектант ентеријера архитекта Александар Шалетић. Основни извођач радова је био ГРО „Неимар“ из НСада, а извођач ентеријера београдско „Југодрво“. Организација пројектовања и извођења објекта била је поверена УРБИС-у. Објекат је после тридесет г. реновиран 2010/2011. а радове је изводило предузеће „Дијагонала“ и тада је измењен ентеријер у холовима, као и у пословном делу.

ЛИТ: В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, НСад 1927; А-м, Новосадско позориште изгорело је јуче, Политика, 1928, бр. 7089, с. 5; А-м, Акција за подизање нове зграде, Политика, 1928, бр. 7089, с. 5; А-м, Летња позорница у Новом Саду, СВ, 1946, бр 196, с. 6; А-м, Прве свечане летње позоришне игре у Новом Саду, СВ, 1946, бр. 210, с. 6; М. Вранић, „Грађанска дворана“ – прва зграда Српског народног позоришта у Новом Саду, у: Грађа за проучавање споменика културе Војводине, НСад 1959, с. 266-269; Д. Поповић, Прилог урбанистичком и архитектонском развоју Новог Сада, Рад војвођанских музеја, 1964, бр. 12-13, с. 153-161; П. Јефтић, Позоришне зграде у Новом Саду, Позориште, Тузла 1966, бр. 4-5; С. Удовички, У новом здању, Позориште, НСад 1981, бр. 3-4, с. 4-5; О. Милановић-Јовић, Валоризација и обрада архитектонског наслеђа уже зоне старог језгра Новог Сада, Грађа за проучавање споменика културе Војводине XI–XII, НСад 1982, с. 93-169; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982; А. Димитријевић, Српско народно позориште у Новом Саду, ДАНС (лист Друштва архитеката НСада), 1983, бр. 2, с. 14-15; М. Гобец, Магистрат слободног краљевског града Новог Сада (1748-1918), Збирка планова и мапа, НСад 1985, с. 1-350; Љ. Пушић, Урбанистички развој градова у Војводини у XIX и првој половини XX века, НСад 1987; В. Митровић, Конкурс за изградњу позоришта у Новом Саду из 1928/29. године, Рад Музеја Војводине, НСад 1994, св. 36; Д. Станчић, Архитект Владимир Николић, НСад 1999; В. Митровић, Градитељи обнове, у: Градитељи Новог Сада: друга половина XIX – прва половина XX века, НСад 2001; В. Митровић, Архитектура XX века у Војводини, НСад 2010; Д. Станчић (ур.), Уметничка топографија Новог Сада, НСад 2014.

Н. С.