ЕЧЕГАРАЈ Хосе (José Echegaray) – шпански научник, државник и драмски писац (Мадрид, 19. IV 1832 – Мадрид, 15. II 1916). Детињство је провео у Мурсији, где му је отац био професор грчког језика. Као четрнаестогодишњак се вратио у Мадрид и уписао се у Специјалну техничку школу. У току студија посебно се бавио изучавањем математике и физике. По завршеном школовању био је инжењер у Алмерији и Гранади. У 26. г. вратио се у Мадрид и постао професор у Школи у којој се образовао. У 34. г. је примљен у Мадридску академију егзактних наука. После пада Исабеле II постао је директор јавних радова и министар трговине. Идуће, 1869, изабран је за народног посланика. Четири г. касније постао је министар просвете, а г. дана затим министар финансија. Исте, 1874, јавио се, у 42. г. живота, као драмски писац. Први му је комад Контролна књига (El libro talonario, 1874), а први већи успех Осветникова жена (La esposa del vengador, 1874). И надаље се, нарочито између 1874. и 1898, сваке г. јављао са по једним, два, три, па и четири нова комада. Написао је укупно 63 позоришна дела. Његова Целокупна дела, објављена 1898, износе 9 томова; у њима недостаје 7 драмских комада, који су настали касније. Изабран је 1894. за члана Краљевске шпанске академије. Десет г. касније, 1904, био је први Шпанац који је добио Нобелову награду за књижевност (делио ју је са провансалским песником Фредериком Мистралом). Као драмски писац имао је огромног успеха. Поседовао је основну особину драматичара – да осећа потребу времена и захтеве публике. На прелазу између романтизма и натурализма умео је да усклади своје теме, заплете и обраде. А као добар математичар успешно је склапао своје комаде, не успевајући увек да оствари и психолошку уверљивост. Био је у ствари неоромантичар. За разлику од својих претходника, избегавао је историјске и легендарне теме и престао се служити стихом. Али је задржао теме части, дужности, неостварених љубави, прељуба и удеса. Није се стидео мелодрамских заплета и писао је комаде у којима има много суза, патњи и убистава. Но, као човек новијих нараштаја, умео је да унесе и савременије тонове и да се позабави друштвеним проблемима. Три су комада у којима је ово нарочито уочљиво: први је Лудак или светац (O locura o santidad, 1877), други Велики Галеото (El gran Galeoto, 1881) и трећи Дон Хуанов син (El hijo de Don Juan, 1892). Овај последњи је свакако одјек Ибзенових Авети, мада се мора водити рачуна и о библијској поруци по којој деца плаћају грехове отаца. Крајем прошлог века почело је опадање његове популарности. Нова генерација му је замерала форсиране и натегнуте ситуације, претеране страсти и романтичарску реторичност. По њој, његови су комади били вештачки прављени и застарели (у чему је било и доста истине). Нарочито се то осетило у доба добијања Нобелове награде, када се због тога подигла права бура. Заборављало се притом да је драмски писац, више но ма који други уметник, везан за тренутак свога деловања. СНП је приказало четири његова комада: 1895. Галеото, 1899. Мрља која чисти (Mancha que limpia, 1895), 1903. У долини (Terra baixa, 1903) и 1913. У балчаку мача (En el puno de la espada, 1875).

ЛИТ: Ј. Стефановић Виловски, Лудост или светлост… драма у 3 чина од Хосе Ечегареја, Јавор, 1888, св. 50, с. 798-799, св. 51, с. 806-807; Ј. Иблер, Galeotto, drama u 3 čina s predigrom, napisao Jose Echegaray, Народне новине, 1888, св. 54, с. 121; Б., Поштење или лудост, драма у три чина од Дон-Хоза Ечегареја, Будућност, 1893, св. 23/24, с. 7; А-м, Друштвена драма у 3 чина од Хосе Ечегарије: „Галеото“, Застава, 1896, бр. 31, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Галеото, драма у три чина, с предигром, написао Хозе Ечегареј, прев. М. Миљковић, Позориште, НСад 1896, бр. 21, с. 2, 6-7; Ј. С(керлић), Дон Хосе Ечегареј, Одјек, 1905, бр. 72, с. 2-3.

С. А. Ј.