ЕГРЕШИ Габор (Gábor Egresay Galambos) – мађарски глумац и публициста (Ласлофалва, 3. XI 1808 – Пешта, 30. VII 1866). Мада се школовао за свештеника, већ 1833. ступио је први пут на сцену. Постао је један од оснивача НП у Пешти, његовим наступањем отворена је ова најважнија позоришна кућа Мађара. Играо је улоге љубавника, а касније је имао херојске роле. У револуцији 1848/49. играо је истакнуту политичку улогу као повереник Кошутове владе у Сегедину и вођа гериле. Због тога је био приморан да емигрира 1849. Рани повратак из емиграције могао је да захвали промени свога става, изјашњавању против Кошута. На сцену се вратио 1854. Постао је најистакнутији мађарски глумац, усавршавао се студијским путовањима у Беч, Минхен, Париз. Уређивао је један кратковеки позоришни лист, основао је позоришну школу, био њен први наставник и писац приручника, који ће се, врло вероватно, користити и за образовање првих српских професионалних глумаца. Е. је у извесном смислу коаутор драме Ђурађ Бранковић – он ју је довршио и приредио за сцену после смрти писца Кароља Оберњика (в), а био је и протагонист главне улоге. Извођење ове драме у Пешти 16. I 1860. било је повод велике манифестације мађарско-српског пријатељства. Присуство на представи великог броја српских омладинаца, двојезичне овације драми и тумачу насловне улоге, песма Лазе Костића „Гаврилу Егрешији“, која је тада изговорена у оригиналу и у преводу Калмана Тота на мађарски језик, сребрни ловоров венац украшен српском и мађарском тробојком којим су Е. тада овенчали – све то даје изразиту политичку боју овој манифестацији, што није остало непознато Бечу, судећи по шпијунским извештајима. Драма је била његово омиљено дело. Он је Ђурђа играо на свим својим многобројним гостовањима, окупљајући често посебне ad hoc дружине за њено извођење. На представи драме у Пешти 30. VII 1866. Е. је изгубио свест на позорници и после неколико часова умро. Та драма била је од 1865. стална јединица репертоара СНП, играна је у свечаним приликама и била нека врста индикатора политичких односа између Мађара и Срба. Он је био један од покретача Шекспировог култа код Мађара; до сличног покрета дошло је и код Срба. Све ово  упућује  на закључак да је Е. после 1860. био једна од  кључних личности мађарско-српског зближавања и пријатељства. Свему томе нема ни трага у његовом дневнику из 1849/50, који је штампан 1851. Напротив, његово писање о Србији је веома затамњено изразито србофобским ставом. Његов текст је пун нетачности, тешких а сасвим субјективних мишљења и оцена, крајњег нерасположења према Србији које иде чак до негирања националног бића. Има неких објашњења за то. У Србију, да би решио породичну ситуацију, Е. је дошао из Цариграда, од Турака који су пружали велику помоћ избеглим мађарским револуционарима. Е. је уз то био један од људи који су са романтичарско-националним илузијама желели братске односе с Турцима у име давнашњег, прадомовинског још, сродничког односа двају народа. У тренутку када је Е. писао свој дневник, као уосталом скоро у целом XIX веку, бити за Турке повлачило је аверзију према Србима. У револуцији 1848/49. Е. је деловао на терену где је нетрпељивост између мађарске и српске политике била довела до веома тешких, крвавих ратних сукоба. У тим биткама учествовали су добровољци из Србије војводе Книћанина. Људе које је гледао само преко пушчаног нишана, Е. је у Србији имао свакодневно у својој физичкој близини. Дакако, све ово не може да оправда, али може да објасни његово крајње нерасположење према Србији. Променом политичких односа између Мађара и Срба у апсолутизму, савезништво напредних снага оба народа шездесетих г. утицало је и на Е., што је он делом доказао, али није никада обелоданио у писаној форми.

БИБЛ: Törökorszégi napló (Турски дневник), 1851; A szinészet könyve (Књига о позоришној уметности), 1866; A szinészet iskolája (Школа позоришне уметности), 1879.

ЛИТ: Иштван Тот, Мађарске драме на српским позорницама. Оберњик-Егрешијев „Ђурађ Бранковић“, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 240-247.

Б. Кв.