ЗУПАН Витомил – писац (Љубљана, 18. I 1914 – Љубљана, 15. V 1987). После завршене гимназије у Љубљани је уписао грађевину на Техничком факултету и дипломирао 1959. Пре Другог светског рата много је путовао и на тим путовањима радио као морнар, инструктор скијања у Босни, молер у Француској, затим професионални боксер и др. По повратку у Словенију у касним тридесетим прикључио се студентској левичарској организацији и као члан „Сокола” прикључио се Ослободилачком фронту. Италијански окупатори су га 1942. интернирали у логор Чигањ близу Толмина, а нешто касније у Гонорс, одакле је побегао 1943. и придружио се партизанима. За време рата писао је једночинке, а од 1947. професионално се бавио писањем и објавио више новела, романа, драма, радио-драма, сценарија за филмове, телевизијских драма и есеја. Од 1947. радио је као уредник културног програма Радио Љубљанe, а 1948. власти су га ухапсиле и одузелe му дозволу за писање. Био је оптужен за неморал, покушај силовања и убиства, затим да је проузроковао самоубиство једне пријатељице, да је издавао државне тајне и за непријатељску пропаганду. Био је осуђен на 10 г. затвора на Голом отоку. После подношења жалбе, Врховни суд му је 1949. „због непримереног понашања пред судом” повећао казну на 18 г. принудног рада у затвору и губитак грађанских права. У затвору се разболео од туберкулозе. Свој затворенички живот описао је у роману Ревитан. На слободу је пуштен 1954. У затвору је написао много песама које су издате 20 г. после његове смрти под називом Песме из затвора. По повратку из затвора довршио је студије и као инжињер пријавио је патент Саобраћајни светлосни сигнали уграђени у коловоз, а затим је деловао као слободни писац. Краћа прозна дела штампао је по часописима под псеудонимима који се завршавају словом „с” (Рис, Ван Клас и сл.), а неко време је писао под псеудонимом Лангус. Написао је више радио и тв-драма, као и филмских сценарија, али су његова дела дуго чекала на реализацију (драме су приказиване тек после 40 г.). Када је 1984. добио Прешернову награду за књижевност, у јавности је то изазвало и задовољство и гнев, пре свега због тема (сексуална тематика), које су биле карактеристичне за његово писање и које су биле забрањене. У позоришту у Љубљани су пред сам рат ставили на репертоар драму Ствар Јурија Страјбаса, а италијанска власт је забранила представу. Словеначка власт је дело прихватила са огорчењем јер пропагира зло и због тога је имао неприлика на судском процесу 1949. Написао је око 50 филмских сценарија, а реализовани су: Пет минут раја (1959), Добри стари пианино (1959), Срећа долази у 9 (1961), Сенка славе (1962), Наш ауто (1962), Пета заседа (1968), Идеалиста (1976). ТВ Љубљана је снимила пет његових драма: Очекивање јутра (1961), Сарабанда за обешене (1968), Атентатор и краљ (1971), Улица три рода (1972, 1974), Савест и лим (1973), а љубљански Радио је снимио: Смрт сунчевог зрака (1962), Са страхом и пилулом храбрости око света (1968), Побуна црва (1969, 1970), Трг робова (1971), Паника на броду јутро (1973), Одлука (1976). Његов књижевни опус је веома разноврстан и широк: поред прозе и поезије писао је и позоришне драме, филмске сценарије, филмску критику, есејистику, а бавио се и превођењем. Његова књижевна дела немогуће је посматрати одвојено од његовог личног живота јер су многи романи делови његовог живота – Комедија људског ткива описује његову предратну судбину, Менует за гитару говори о животу за време рата, Ревитан је издржавање затворске казне, Игра са ђавољевим репом послератни живот, недовршен роман Апокалипса садашњости описује његов позни живот. Живојин Павић је снимио филм Довиђења у следећем рату по његовом роману Менует за гитару. Добитник је више награда: Прешернова награда за Рођење у олуји 1947, Жупанчичева награда за Путовање на крај пролећа 1973. и за роман Левитан 1982, Прешернова награда за књижевност 1984. Штампана су му дела: Анданте патетико, прича о пантеру динго (1944), новела Рођење у бури (1945), драма Дело Јулијана Трајбаса (1947), Сунчане мрље (избор новела 1949), драма Барбара Нивес (1959), драма Ако новац падне на камен (1961), драма Ноћ без очију (1967), роман Путовање на крај пролећа (1972), есеј Схолион (1973), драма Беле ракете лете на Амстердам (1973), која је у СНП премијерно изведена 1972, песме Поноћно вино (1973), те романи Клемент (1974), Менует за гитару (1975), Трагање за самим собом (1975), Мртва бара (1976), Игра са ђаволовим репом (1978), Комедија људског ткива (1980), Ревитан (1982), Путовање у хиљаду места (1983), Апокалипса садашњости (1988); г. 2006. објављене су му Песме из затвора.

М. Л.