ЂОРЂЕВИЋ Јован – оснивач и управник СНП, председник Артистичког одсека, драматург, редитељ, потпредседник ПОСНП и подначелник ДСНП, оснивач НП у Бгду, секретар МС, министар, професор, новинар и уредник, члан Српског ученог друштва(Сента, 25. XI 1826 – Београд, 21. IV 1900). Отац Филип био је економ и трговац у Сенти, мајка Ана је рођена Малешевић. Три српска и један мађарски разред основне школе завршио је у Сенти, а нижу гимназију у Сегедину; више разреде гимназије учио је у НСаду, Сегедину и Темишвару; матурирао је 1845. у Пешти где је био питомац Текелијанума. Студије медицине започео је, такође, у Пешти, завршио је три г. студија. Након револуције 1848, како пише, није могао да настави студије 1849/50. јер је његов отац „коначно упропашћен био“, а Текелијина годишња стипендија од 60 форинти није била довољна. Покушао је да обнови студије 1850/51, но није нашао стипендију па се вратио у Сомбор. Његова прва песма Спомен својој љубезној сестри Милици објављена је 1842. Први пут је упознао позоришну уметност у Сенти где је гледао мађарско аматерско позориште, инспирисан почео је да глуми са вршњацима. У Пешти је био један од вођа српске омладине. Са Светозарем Милетићем уредио је зборник омладинских песничких дела Славјанку (1847), у којој је објављена и његова епска песма Кнез Паво. Није одобравао напад Милетићеве пожунске групе на прву књигу песама Бранка Радичевића. Присуствовао је 1848. Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Током рата 1848/49. након што су његови били збринути, одвојио се од породице и отишао је у Врањево, а потом у Земун, Бгд, па у Лежимир где је код тетке боравио од септембра од краја рата. У Земуну се упознао и шест недеља дружио са Бранком Радичевићем. Од јесени 1850. радио је у Сомбору као чиновник у канцеларији великог жупана Исидора Николића, а започео је и веома плодотворан рад на стварању позоришног репертоара на српском језику. Са групом младих људи 1850. основао је српско дилетантско позориште Друштво српских добровољаца за које преводи Шилеров комад Сплетка и љубав. После краћег службовања 1851/52. у Лугошу и Темишвару, изабран је за професора Српске православне велике гимназије у НСаду (1852–1857). Предавао је латински језик, историју и географију, а факултативно и француски језик. Његов ученик, песник Л. Костић, сећао се да је био најпопуларнији и најмилији наставник. Професорски рад прекинуо је због сплеткарења групе конзервативних новосадских грађана окупљених око Јована Хаџића, Вуковог противника. Напустио је НСад и 1858. је провео у Пешти, где је постао секретар МС и уредник ЛМС. Објавио је само три св., али је утицао на нову оријентацију листа. Нападали су га због правописних новина и прогресивног духа, био је приморан да поднесе оставку и да се врати у НСад. Од Данила Медаковића преузео је 1859. у НСаду уређивање “Србског дневника”, листа либерално-демократског грађанства, уређивао га је до августа 1864, када су власти забраниле даље излажење. Потом је прихватио нови правац, који је најавио Светозар Милетић у свом чувеном туцинданском тексту. Један је од главних идеолога и креатора културно-просветних програма у Милетићевом покрету. У “Србском дневнику” објавио је две веома значајне серије чланака: једну о потреби реорганизације МС, а другу о нужности оснивања сталног позоришта на српском језику. Сматрао је да модерна нација не може да се хомогенизује без сопствене културе и неговања језика, као и да је допринос позоришта најделотворнији. Иницирао је оснивање СНП, чији се рад одржавао уз његово несебично залагање. Био је један од првих који су дали прилоге за СНП, поклонио је 100 форинти, том приликом прикупљено је 170 форинти и два дуката. Од јула 1861. био је потпредседник ПО и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862–1868). Стварао је репертоар, бирао и преводио драмска дела, а написао је и драмску алегорију Маркова сабља (Сабља Краљевића Марка).Алегорија Маркова сабља, поетизован преглед националне историје, била је будилац националне свести Срба у Војводини. Песма Народна химна (Боже правде)на музику Даворина Јенка прихваћена је као српска државна химна; 1882. прерадио је текст химне. Превео је или прерадио (посрбио) 25 драма са немачког, француског и мађарског језика: Расејани (1861), Лудница (1862), Вампир и чизмар (1863), Стари бака и његов син хусар (1863), Сплетка и љубав (1863), Ђурађ Бранковић (1865), Лек од пуница (1867), Вежбање у брачном животу / Вежбање за брачни живот (1867), Он је излечен (1867), Доктор Робин (1867), Гроф Есекс (готово сасвим превео; представљено под фирмом Јоксића 1869), Лудвиг XI (1870), Милион (1870), Вилински прсти (1870), Анђео поноћи (1871), Звонар богородичине цркве (1872), Тартиф (1873), Стриц (1876) и друга дела. Глумци су му дали надимак Фотер (од нем. Vater– отац). Отворио је и школу за усавршавање глумаца у којој је предавао. За седам г. колико је водио СНП, остварено је сто премијера, што је изузетан успех. Под његовим руковођењем СНП је обишло готово све српске крајеве. Приликом обележавања 25-годишњице СНП, Милорад Шапчанин је написао Пролог њему у част, отприлике трећина спева посвећена је Ђорђевићу. Шапчанин је и приликом обележавања педесетогодишњице Ђорђевићевог књижевног рада написао дужу песму У славу Јована Ђорђевића. Кад је оценио да његова помоћ није била више неопходна новосадском позоришту, прихватио је позив кнеза Михаила Обреновића да и у српској престоници оснује стално позориште. У Бгд прелази 1868. са делом новосадске позоришне трупе, као и са сестром и нећацима Јованом, Андријом и Стеваном Сремцем. Кнежева обећања након атентата су делимично испуњавана. Бирократија је ометала његов рад и лично напредовање. Пошто је, ипак, успео да позориште осамостали, поднео је оставку као управитељ (интендант) и вратио се професорском раду. За директора полугимназије у Шапцу постављен је 1874. Четири г. касније прелази у Бгд за директора прве гимназије (1878–1880). Био је и професор и директор Учитељске школе и професор Више девојачке школе. Предавао је латински језик и географију тадашњем престолонаследнику Александру Обреновићу (1886–1892). Као члан дворске пратње путовао је у Русију и Аустрију. У Великој школи (1889–1893) био је професор историје. Као стални члан Главног просветног савета и члан Српског ученог друштва, дуго г. ради на реформисању средњошколског система у Србији. Г. 1892. прослављена је 50-годишњица његовог књижевног рада. Краткотрајно је 1893. био министар просвете у либералној влади. И поред свог родољубља и самопрегорног рада за опште добро трпео је многе неправде које су биле плод људске пакости, злобе и кратковидости. Радикали су га држали у затвору од 1. (13) IV 1893, амнестирали су га и пустили у јануару 1894. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Стар и болестан, живео је повучено у кругу многобројне породице и рођака о којима се старао. Радио је готово до смрти, предавао је историју на Војној академији (1895–1897) и бавио се писањем. Посебно културно-историјски значај имају његови занимљиви мемоарски текстови, живописни, надахнути националним духом, човекољубљем и толеранцијом. Мемоари обухватају период од студентских дана у Пешти до догађаја 1848/49, представљају субјективну али целовиту слику предреволуционарног времена и саме револуције. Као критичар од 1860. залагао се за приближавање књижевности реализму. Објавио је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио је уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и студију Српско-маџарско пријатељство (1895). Потписује и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је публикован рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Саставио је и Латинско-српски речник (1886). Лист “Позориште” је у понедељак 22. V (3. VI) 1900. објавило његов лик на насловној страни и текст о његовој личности и његовом раду. Цео његов рад око позоришта била је непрекидна борба за опстанак позоришта. Указао је и на то какав треба да буде управник позоришта: „Управитељ позоришта треба исто тако да уме рачунати као и трговац; а исто тако да буде одушевљен за идеју позоришта, као што је песник одушевљен за поезију, вештак за своју вештину, учењак за своју науку. Овај рачун и ово одушевљење не дају се лучити једно од другога ни у најмањем ни у највећем позоришном послу, јер су свуда спојени једно с другим, и морају бити спојени.“ Сматрао је да се мора радити и главом и срцем, да је догод се тако ради народно позориште на својој правој висини и да може не само опстати него и напредовати. Предочавао је да је пропаст позоришта неминовна ако се од опште ствари прави приватна, ако се у народном добру траже сопствени интереси и терају сопствени ћефови. Савременици га описују као симпатичну појаву, благог, ведрог лица, човека чисте душе и доброг срца, увек коректног, као ванредно пријатног и милог човека који је мудро и слатко беседио. Веровао је у необичну моћ истине и у победу онога што је добро. Био је пун пожртвовања за опште добро, прекаљени и пожртвовани родољуб, који никада није клонуо у борби за народне интересе. Волео је и необично је ценио лепоту, имао је фин и истанчан укус. Био је изузетно образован, ценио је посебно старогрчку културу. Живео је попут некакавог мудрца из старог света. У НП у Бгду 12/25. IV 1892. обележена је педесетогодишњица његовог рада, свечаној представи његове Маркове сабље присуствовао је и краљ Александар са намесницима, који га је позвао у своју собу да му и лично честита јубилеј. Добио је многобројне телеграме честитки из свих крајева Србије, међу којима и следећи: „Педесет година неокаљана рада честита и других педесет окаљане радости жели захвални ваш ученик Лаза Костић“. Краљ Милан Обреновић одликовао га је Орденом Светог Саве III степена, а Александар Орденом Светог Саве II степена. На опелу у београдској саборној цркви говорио је Драгиша С. Милутиновић, професор Велике школе, који је нагласио да Ђорђевићев цео јавни рад припада „просвети српскога народа, коју је ширио средством књижевности, школе и позоришта с оне и ове стране Саве.“ Сахрањен је на Новом гробљу у Бгду, парцела бр. 8 до православне Цркве Светог Николе.

БИБЛ: Аутобиблиографија (непотпуна) Ђорђевићевих штампаних и нештампаних радова: Шта сам кад написао, ЛМС, књ. 272, 1910, 59–63, (приредио Милан Шевић); Из мојих старих успомена, Јавор 1892. бр. 30, с. 465, 466; бр. 31, с. 483, 484; бр. 32, с. 497-499; бр. 33, с. 515-517; бр. 34, с. 229, 230; бр. 35, с. 545-547; бр. 36, с. 561; бр. 37, с. 578-580; бр. 38, с. 595-597; бр. 39, с. 609-611; бр. 40, с. 625-628; бр. 41, с. 643-646; Допуне и исправке за „Грађу за историју српског позоришта“, Позориште, 1874, бр. 13, с. 44, 50; бр. 14, с. 53-55; бр. 15, с. 57-59; бр.16, с. 61, 62; бр. 17, с. 65, 66; бр. 20, с. 77, 78; бр. 21, с. 81-83; бр. 22, с. 85, 86; бр. 23, с. 89, 90; бр. 24, с. 93-95; бр. 25, с. 97, 98, бр. 26, с. 102, 103; бр. 27, с. 105, 106; бр. 28, с. 109-111; бр. 29, с. 113, 114; бр. 30, с. 117, 118; бр. 31, с. 121, 122; бр. 32, 126, 127; бр. 33, с. 129-131; бр. 34, с. 133, 134; бр. 35, с. 137, 138; бр. 36, с. 142, 143; бр. 37, с. 145, 146; бр. 38, с. 150, 151; бр. 39, с. 154, 155; бр. 40, с. 157, 158; бр. 41, с. 161, 162; бр. 42, с. 165-168; бр. 43, с. 173, 174; Ј. Ђорђевић, Захвалница, Браник, 1892, бр. 56; Грађа за историју српског народног позоришта, Позориште, 1896, бр. 14, с. 53, 54; бр. 15, с. 57, 58; бр. 16, с. 61, 62; бр. 17, с. 65, 66; бр. 18, с. 69, 70; бр. 19, с. 73, 74; бр. 20, с. 77-79; бр. 21, с. 81, 82; бр. 22, с. 85; бр. 23, с. 89, 90; бр. 24, с. 93, 94; бр. 25, с. 97, 98; бр. 26, с. 101, 102; бр. 27, с. 105, 106; бр. 28, с. 109, 110; А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште, Србски дневник, бр. 95 (1 дец. 1860); А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште II Србски дневник, бр. 98 (11 дец. 1860); А-м (Ј. Ђорђевић), Народно позориште, Србски дневник бр. 13 (12. II 1861); Ј. Ђорђевић, Шта намъ садъ валя чинити за наше позориште? Србски дневник, бр. 36 (7. V 1861).

ЛИТ: О. (Илија Огњановић), Јован Ђорђевић, Јавор, 1892. бр. 1, с. 1-4; О. (Илија Огњановић), Јован Ђорђевић, Јавор, 1892. бр. 2, стр. 18-20; А-м, С јубилеја Јована Ђорђевића, Јавор, 1892. бр. 22, с. 347-351. О. Јован Ђорђевић, Позориште, 1892, бр. 5, с. 17, 18; бр. 6, с. 21, 22; бр. 7, с. 25, 26; бр. 8, 29, 30; бр. 9, с. 33, 34; бр. 10, 37, 38; бр. 11, с. 41, 42; А-м, Јован Ђорђевић, Позориште, 1900, бр. 46, с. 185–193; Н. Јоксимовић, Јован Ђорђевић, Браник, 1900, бр. 44–45; Ј. Туроман, Јован Ђорђевић, Годишњак СКА XIV, 1901, с. 223–232; Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бгд 1901, с. 38–39; Антоније Хаџић, Јован Ђорђевић, Бранково коло, 1901; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Згб 1903, с. 19–21; М. Шевић, Аутобиографске белешке Јована Ђорђевића, ЛМС, 1910; Д. Кириловић, Јован Ђорђевић о себи, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, IX, 1936, с. 100–114; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859–1895, НСад 1973.

Н. С.