МАРАИНИ Дача (Maraini Dacia) – књижевница (Фјезоле, Италија, 13. XI 1936 – ). Рођена je у породици сликарке сицилијанског порекла и етнолога енглеско-италијанског порекла. У раном детињству живела је у иностранству, њен отац Фоско Мараини је учествовао на једном међународном конкурсу и добио стипендију у Јапану, где је отишао да живи са породицом од 1938. до 1947. Породица Мараини је од 1943. до 1946. интернирана у концентрациони логор, јер није хтела званично да призна јапанску владу. Тај период живота о ужасним лишавањима и патњама она је описала у збирци поезије Поједи ме ако хоћеш (1978). По повратаку у Италију породица се раздвојила, отац је отишао да живи у Рим, где му се Д. придружила као 18-годишњакиња. Убрзо је са групом младих основала књижевни часопис „Време литературе“. У Риму је упознала Алберта Моравију са којим је била до 1983. Почетком 60-их г. објавила је прве романе: Летовање 1962. и Доба незадовољства 1963. за које је добила међународну награду издавача „Форментор“ 1963. Убрзо почиње да пише драмске текстове који се изводе у позориштима (Марија Стуарт доживела је међународни успех, затим Чудновитост и др.) Током 70-их г. почела је да се бави театром, па је са групом писаца основала „Театар бодљикавог прасета“ (Teatro del Porkospino), у којем су се постављала дела нове књижевности. Нека њена дела су: Вероника, подводачица и списатељица, Камила, Дуги живот Маријане Укрије (преведен на српски под насловом Војвоткиња из Палерма), Гласови, Мрак и др.). Огледала се у различитим књижевним жанровима: поезија, проза, театар, мемоари, аутобиографија, новинарство, књижевност за децу, а теме којима се бавила често су везане за борбу жена и њихову самосталност у савременом свету. Добитница је многих награда и признања: награда Суперкампијело, награда „Књига године 1990”, Награда града Падове 1997; Међународна награда за прозу Флајано 1997, награда Стрега 1999. и многе друге. У СНП изведена драма Три жене 1985.
ЛИТ: www.daciamaraini.com

М. Л.

М. Л.