ПЕКИЋ Борислав – књижевник  (Подгорица, 4. II 1930 – Лондон, 2. VII 1992). Отац Војислав био је високи државни чиновник, тако да су се до 1941. често селили: живели су у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња у Србију. До 1945. живели су у Баваништу (јужни Банат), а потом се селе у Бгд, где је завршио Трећу мушку гимназију 1948. Био je члан илегалне студентско-гимназијске организације „Савез демократске омладине Југославије“ и због тога је ухапшен 7. XI 1948, a маја 1949. осуђен на 10 г. Врховни суд је повећао казну на 15 г. са присилним радом и извесним бројем г. губитка грађанских права након издржане казне. Помилован je 29. XI 1953. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954 – 1958). Oд 1958. до 1964. радио је као филмски драматург и сценариста. Према његовом тексту Дан четрнаести снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. на филмском фестивалу у Кану. Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а у 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа „Демократија“, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. г., члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије. Аутор је око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио – телевизијским станицама и позоришним сценама. Емигрирао је у Лондон 1971, а југословенске власти су га од тада сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Седамдесетих се издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) читао је своја Писма из Лондона сваке недеље. Са дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке 1989, а 1990. постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У јулу 1993. у Београду је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање П. дела, старање о његовој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Његова супруга Љиљана Пекић од 2006. приређивала је његова постхумних дела. Након смрти, његовом делу одаје се дужно признање свих ових г.: поштанска марка с његовим ликом део је серије марака под именом Великани српске књижевности коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010; Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. VII 2000. научни скуп поводом 70-годишњице рођења, реферати са тог скупа штампани су у Споменици Борислава Пекића 2003, Народна библиотека Србије је септембра 2000. oрганизовала изложбу под насловом Борислав Пекић или време речи заједно са Фондом Борислава Пекића и Народном библиотеком Краљева; поводом 80 г. од рођења, 17. IV 2007. отворена je импозантна изложба о животу и делу великог писца у Библиотеци града Београда која је касније путовала по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш) и по многим градовима Европе и Канаде; међународни научниг скуп одржан је у Бгду 19. и 20. XI 2008; на Цветном тргу у Бгду је 2. III 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу. Одлуком Окружног суда у Београду рехабилитован је 17. XII 2007. Награда „Борислав Пекић“ и стипендија додељују се сваке године 2. јула, на дан његове смрти. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински. Добитник је многобројних награда и признања: НИН-ова награда за роман Ходочашће Аресенија Његована 1970; награда за комедију године на Стеријином позорју 1972; награда удружења издавача (1977); Награда Радио-Згба „186. степеник“ 1982;  награда Београдски победници за најчитанију књигу 1984; Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда за Златно руно 1987; Награда „Милош Црњански“ за други том романа Године које су појели скакавци 1987; награду на филмском фестивалу у Токију 1989; Прва награда на фестивалима у Охриду и Варни 1990; Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990; награда „Јаков Игњатовић“, Будимпешта, 1991; плакета “Печат” Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге. 1991; награда „Кнегиња Милица“ позоришта у Крушевцу 1991; награда Удружених издавача; награда Удружења књижевника Србије; БИГЗ-ова награда, Деретина награда; повеља РТС-а за радио драме, награда филмског фестивала у Херцег Новом. Постхумно га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, а 1997. додељена му је Почасна плакета од стране „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице Југословенског играног филма; Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву. У СНП изведен Обешењак 1982.
БИБЛ: Време чуда, Бгд 1965; Генерали (у Антологија ТВ драме), Бгд 1969; Ходочашће Арсенија Његована, Бгд 1970; Успење и суноврат Икара Губелкијана, Бгд 1975; Како упокојити вампира, Бгд 1977; Одбрана и последњи дани, Бгд 1977; Златно руно, Бгд 1978; Беснило, Згб 1983, Године које су појели скакавци, Бгд 1987; Писма из туђине, Згб 1987; Нови Јерусалим, Бгд 1988; Атлантида, Згб 1988; Нова писма из туђине, Згб 1989; Последња писма из туђине, Бгд 1991; Сентиментална повест Британског царства, Бгд 1992; Време речи, Бгд 1993; Одмор од историје, Бгд 1993; Градитељи, Бгд 1995; Рађање Атлантиде, Бгд 1996; Скинуто са траке, Бгд 1996; У трагању за Златним руном, Бгд 1997; Писма из туђине, Бгд 2000; Политичке свеске, НСад 2001; Философске свеске, НСад  2001; Кореспонденција као живот I, НСад 2002; Кореспонденција као живот II, НСад 2003; Сабрана писма из туђине, НСад 2004; Роботи и сабласти, НСад 2006; Изабрани есеји, НСад 2007;  Изабране драме, НСад 2007; Морал и демократија, Бгд 2008; Маргиналије и моралије, НСад 2008; Генерали (у Антологија савремене српске драме С. Селенић) Бгд 1977; Аргонаутика, Бгд 1989; Интервју са Драгомиром Стојадиновићем, Бгд 2007; Живот на леду, Бгд 2009; Цинцари или Корешподенција, Бгд  2009; Како забављати господина Мартина (у Антологија српске радио драме од М. Јокић-З. Костић, бр. 2, 1939-2003), Бгд 2004; Одабрана дела Борислава Пекића, у 12 томова, Бгд 1984; Изабрана дела Борислава Пекића, у 6 томова, Бгд 1991.
ЛИТ: Д. Витошевић, Пекић Борислав, Југословенски књижевни ллексикон, НСад 1984, с. 612-613;  www.borislavpekic.com; https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/pekic-biograf.html; https://www.laguna.rs/a784_autor_borislav_pekic_laguna.html.

М. Л.