ЕРЧИЋ Властимир – историчар књижевности (Мачвански Причиновић, 21. XI 1927 – Шабац, 1. III 1991). Потиче из сеоско-занатлијске породице. Основну школу завршио је у родном селу. Будући да му је отац био абаџија, 1938. породица прелази у Шабац, у којем Е. завршава шест разреда гимназије. У НОВ је ступио децембра 1944. и остао до 28. I 1946, када је демобилисан. Седми и осми разред гимназије и велику матуру положио је 1946. у Шапцу, на Течају за ратом ометене ученике. Дипломирао је на Катедри за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Бгду 1952. Радио је у Радио Бгду 1947. као редактор вести на српскохрватском, те као коректор, лектор и редактор издања „Техничке књиге“ у Бгду 1948. Од 1949. до 1952. у Гимназији у Прокупљу био је суплент па професор српскохрватског језика и књижевности. Г. 1953. изабран је за асистента на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1958. до 1960. био је лектор за српскохрватски језик на Филозофском факултету у Дижону. Докторирао је на Филозофском факултету у Сарајеву одбранивши тезу „Историјска драма у Срба од 1736. до 1860. године“. Од 1964. до 1966. доцент је на Катедри за југословенске књижевности Филозофског факултета у Сарајеву, потом је од 1966. до 1970. професор Више педагошке школе у Бгду – Одељење у Шапцу. Од 1970. ради у Народној библиотеци „Жика Павловић“ у Шапцу, најпре као управник, а од 1978. као саветник за питања библиотекарства. Научни саветник Института за књижевност и уметност у Бгду постао је 1983. Прве значајније радове објавио је у часопису „Живот“. Касније је сарађивао у „Питањима књижевности и језика“, „Изразу“, тузланском „Позоришту“, Годишњаку Института за изучавање југословенских књижевности и многим другима. Био је један од покретача и уредника часописа „Провинција“, члан уредништва часописа „Уствари“, Годишњака Историјског архива у Шапцу, те монографија Шабац 68 и Шабац у прошлости. Приредио је за штампу приповетке Симе Матавуља, а са словеначког, заједно са Станком Јанежом, превео је роман Мишка Крањеца Земља се с нама окреће. За историју књижевности и позоришта од изузетног су значаја Е. студије: Историјска драма у Срба од 1736. до 1860. и Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија. У првој даје преглед настанка и развоја историјско-драмског стваралаштва од Козачинског, преко Рајића, Стефана Стефановића и Стерије, до Матије Бана, откривајући, истовремено, вредности и домете који су читаву ову литературу кретали напред, али и дајући промишљену анализу њених драматуршко-поетских принципа. У монографији о Козачинском, поред животописа и опште анализе рада овог за нас знаменитог Кијевљанина, успешно покушава да реши датум и околности првог извођења његове Траедокомедије. Користећи све досад познате преписе и прераде Козачинсковог дела (Арсенија Поповића, Спиридона Јовановића, Саве Рајковића и Јована Рајића), Е. је и реконструисао драму у њеном највероватнијем првобитном облику, под називом ТРАЕДОКОМЕДИЯ содержащая в себѣ [два антепролога, пролог] тринадесят дѣйствий [и епилог]. Овај Е. рад, настао скоро двесто педесет г. после првог извођења Траедокомедије, оквалификован је као својеврстан научни подвиг и изузетан допринос нашој, и не само нашој, историји књижевности и театра.

БИБЛ: Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974; Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, НСад Бгд 1980.

ЛИТ: Б. Поповић, Властимир Ерчић: „Историјска драма у Срба од 1736. до 1860“, Књижевне новине, 1974, бр. 145, с. 7; Л. Чурчић, Жива реч историје, Дневник, 29. III 1981; М. Радоњић, „Траедокомедија“ Емануила Козачинског и око ње, ЛМС, 1984, књ. 433, св. 3, с. 459-463; Ј. Христић, О „Траедокомедији“ Козачинског, Књижевна реч, 1984, бр. 230, с. 17; Н. Грдинић, В. Ерчић: „Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова ’Траедокомедија’“, Зборник МС за књижевност и језик, 1984, књ. XXXII, св. 1, с. 149-150.

М. Р.