ЕРТЛ Рудолф – оперски певач, редитељ и вокални педагог (Дубравице крај Скрадина, 3. XI 1886 – Минхен, 24. X 1974). Музичку академију завршио је у Бечу 1915, а певачку каријеру отпочео 1916. у Згбу. Од 25. VIII 1919. до 31. VI 1945. (изузев сезона 1926/27. и 1927/28, које проводи у иностранству) један је од водећих солиста Београдске опере, у којој је остварио велик број главних баритонских улога. Од 28. XI 1945. до 28. VIII 1948. наставник је у Музичкој школи у Сарајеву, учествујући и у оснивању тамошње Опере. Од 28. VIII 1948. до 1. IX 1951. делује као професор Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду и као приватни педагог (код којег је вокалну технику усавршавало и неколико истакнутих солиста Опере СНП). На оперској сцени у НСаду гостовао је 1921. као Гроф Луна у Трубадуру, 1922. као Скарпија у Тоски, 1924. као Евгеније Оњегин и Фигаро у Севиљском берберину, 1936. као Фигаро у Фигаровој женидби, у саставу београдске Опере, а после рата је к. г. тумачио Грофа Луну и Скарпију. Режијски је у СНП поставио Тоску (1949). Лирски баритон меког и племенитог тембра, али знатне носивости (што му је омогућавало да успешно тумачи и улоге предодређене за драмски баритон), музикалан, са изразитим смислом за вајање певачких фраза, интелигентан глумац, високе и достојанствене појаве, Е. је спадао међу наше истакнуте оперске певаче у времену између два светска рата.

ЛИТ: А-м, Из позоришта, Јединство, 10. IV 1921; А-м, „Тоска“, Застава, 17. VI 1922; Кр., Гостовање Београђана, Застава, 27. XI 1924; О. С(уботи)ћ, Гости из Београда, Застава, 11. XII 1924, О. С(уботи)ћ, Београдски гости у „Севиљском берберину“, Застава, 16. XII 1924; С. Зубац, „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 27. XII 1924; А-м, 200 чланова оперског ансамбла и оркестра учествоваће у извођењу „Фигарове женидбе“, Дан, 1936, бр. 54, 59 и 61, с. 8; А-м, Војвођанско народно позориште извршило припреме за нову сезону, СВ, 14. IX 1948; Н. Петин, Опера „Тоска“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; В. Поповић, In memoriam. Рудолф Ертл, Позориште, НСад 1975, бр. 5, с. 11.

В. П.