ЏОНСОН Бенџамин Бен (Ben-Benjamin Jonson) – енглески драматичар (Вестминстер, код Лондона, 11. VI 1573 – Лондон, 6. VIII 1637). По општеприхваћеном мишљењу био је најистакнутији Шекспиров савременик, човек бистрог ума и ренесансне просвећености, миљеник и лондонске публике и двора. За фолио издање Шекспирових дела написао је познату оду „Поносном лабуду са Ејвона“, у којој му видовито прориче славу стављајући га поред великих грчких трагичара. Занет примерима из класичне књижевности, нарочито делима Хорација, Џ. је неуморно трагао за књижевним теоријама у којима је желео да у енглеској ренесансној драми успостави законе трију јединстава, доследност у драмској композицији и јасну поделу на комедију и трагедију. Дивио се природним наукама и разумним људима, а отворено је показивао презир према глупости, луксузу, брбљању, карикирању, маштовитим сликама, чудима и утварама, не штедећи критиком ни драмске бајке свог пријатеља Шекспира. Оставио је за собом знатан број комада (један део је изгубљен), углавном комедија. У њима шиба пороке и мане својих савременика, истичући код својих ликова неке нарочито истакнуте слабости. У том смислу је написана његова прва значајнија комедија Свако по својој ћуди (Every Man in His Humour, 1598). Из његовог опуса издвајају се још четири комедије: Волпоне или лисица (Volpone or the Fox, 1607), Ћутљива жена (Epicoene or the Silent Woman, 1609), Алхемичар (The Alchemist, 1610) и Вартоломејски вашар (Bartholomew Fair, 1614). Прва је најбоља сатиричка комедија ренеансе, друга изванредно весела и духовита, трећа му је најбоље компонована комедија, а последња најживља и најшаренија, пуна здравог смеха, што је једна од битних функција и савремене комедије. Његове историјске трагедије, писане по угледу на античке примере, немају, као примери ученог посматрања прошлих догађаја, значајније естетске вредности. Његова комедија Волпоне приказана је у СНП 1950.
БИБЛ: Ћутљива жена. Вартоломејски вашар, прев. Н. Наумов, Бгд 1956.
ЛИТ: Д. Пухало, поговор књизи Ћутљива жена. Вартоломејскл вашар, Бгд 1956; И. Тен, Шекспир и његови савременици, Бгд 1953, с. 77–131; М. Богдановић, Стари и нови, Бгд 1961, с. 285–295.

Д. Р.