ЂОКИЋ Душан – преводилац и позоришни критичар (Јагодина, 2. XII 1869 – Београд, 9. VIII 1939). Гимназију (1887) и права (1891) завршио је у Бгду. Нajпpe је службовао као писар друге класе у Првостепеном суду за варош Бгд (1892-1893) и у Касационом суду(1894), а потом као секретар прве класе у Првостепеном суду (1895-1896). Затим је био судија у Првостепеном београдском Трговачком суду (1896-1899) и референт правобранилачког одељења Управе фондова (до 1900), окружни начелник (1900-1907) и београдски адвокат (1907-1914); после Првог светског рата је такође адвокат (1919-1930) и владин комесар при Народној 6анци (1930-1939). Биран је за члана Књижевно-уметничког одбора НП у Бгду (1897-1900. и 1906-1909). Био је и секретар (1912) Српског дилетантског позоришта у Сарајеву. Поред стручних радова из области права, Ђ. је нарочито значајан као позоришни критичар и плодан преводилац, како позоришних комада, тако и главних белетристичких дела француске књижевности. Преводи краћих прича и фељтона из француске књижевности, као и позоришне критике, објављивани су пo часописима и листовима; „Отаџбина“ (1889-1890), „Коло“ (1890-1891), „Преодница“ (1891), „Видело“ (1891-1892), „Позориште“ (1892), „Ред“ (1894), „Српски преглед“ (1895), „СКГ“ (1901-1914), „Вардар“ (1911) и другде. Као преводилац многих вредних дела француске књижевности, обогатио је нашу преводилачку књижевност квалитетним преводима који се прештампавају и данас. Превео је: A. Дима Отац – Три мускетара, Бгд 1887; Ж. Кларси – Комедијаш, Бгд 1890; Ги де Мопасан – Љубимац, Бгд 1891, Пjep и Жан, Бгд 1891, Приповетке, Бгд 1905; Ф. Хауф – Шеик Алибан, Бгд 1891; П. Лоти – Лотијева женид6а, Бгд 1893; В. Иго – Богородичина црква у Паризу, Бгд 1898; О. де Балзак – Чича Горио, Бгд 1901, Евгенија Гранде, Бгд 1902, Приповетке, Бгд 1935, Гопсек, Бгд 1948; А. Доде – Tapтaрен на Алпима, Бгд 1902, Тартарен Тарасконац, Бгд 1911, Приповетке, Бгд 1924, Приче из Француско-пруског paтa, Бгд 1945, Тарасконска лука, Бгд 1953; Г. Флобер – Госпођa Бовари, Бгд 1906; П. Мериме – Хроника о владавини Карла IX. Вартоломејска ноћ, Бгд 1908; А. де Вињи – Робовање и величина војничког позива, Бгд 1912, Лорета, Суботица 1953; О. Бон, За српском владом од Ниша до Крфа, Бгд 1934; Стендал – Пармски картузијански манастир, Бгд, 1934; О. Прево – Манон Леско, Бгд 1936; А. Мороа – Нагон за срећом, Бгд 1939; А. Лесаж – Повест Жила Бласа Сантиљанца, Бгд 1948. Ђ. је био нарочито познат као плодан преводилац позоришних комада. За само две деценије активног превођења за позориште (1889-1911) нашим позориштима је ставио на располагање око 60 превода; он је један од наших најплоднијих преводилаца француских позоришних дела. Познати су многобројни његови преводи: В. Диканж – Крвна освета (1889), А. Буржоа и Ш. де Пигзерекур – Латид или тридесет и пет година тамновања (1891), Х. Кремије и П. Декурсел, по Алевију – Поп Коста (1891), А. Денери и Ж. Верн – Пут око земље за осамдесет дана (1893), Е. Пајрон – Миш (1893), Ж. Леметр – Посланик Лево (1893), Ж. Мари и Ж. Гризије – Роже Ларок (1893), А. де Борније – Роландова кћи (1893), Ж. Леметр – Одметница (1893), А. Дима Син – Госпођа с камелијама (1893), Ж. Фабр, Јованка од Арка (1894), А. Делакур и А. Енкен – Прва парница (1894), А. Дима Отац – Хенрик III и његов двор (1894), Е. Ожије – Олимпијина  удаја (1894), Т. Баријер и Л. Тибуст – Пријатељ из Лиона (1895), Е. Ожије – Габријела (1895), В. Иго – Руј Блаз (1895), Ж. Ришпен – Мачем (1896), А де Борније – Арентинов мач (1896), А. Дима Син – Деми-монд (1896), А. Енкен, А. Mapтије и Сен-Албен – Воз за шетњу (1896), М. Ордоно – Годенове кћери (1896), М. Ордоно – Томасенова плантажа (1897), Ж. Ришпен – Аргатин (1897), Ж. Гастин и А. Фишер – Заједнички живот (1897), Ж. Оне – Пуковник Рокгрин (1898), А. Буржоа и М. Масон – Четири витеза (1899), Г. де Жирарден – Страх од радости (1899), А. Денери и Малијан – Mapиja Јованка (1899),  А. Дири и А. Шиво – Маскота (Батлија девојка) (1900), О. де Балзак – Меркаде (1901), Ж. Леметр – Платонски брак (1902), П. Ервје – Речи остају (1903), А. Дима Син – Кнегиња Жорж (1903), Ж. Куртелин – Сигурни муштерија (1904), Ж. Куртелин – Бубурош (1904), Ж. Ренар – Цервенко (1904), П. Ервје – Загонетка (1905), Ж. Б. П. Молијер – Дон Жуан (1906), Молијер – Смешне прециозе (1906), В. Сарду – Траг (1906), А. Бисон – Пигалова улица (1906), Д. Риш – Изговор (1906), Е. Гиро, по Л. Толстоју – Ана Карењина (1907), В. Сарду – Теодора (1908), А. Капи – Две школе (1909), Т. Бернар – Говори човек француски (1911), А. де Мисе – С љубављу се не шали (1911). У СНП је приказиван већи број његових превода: Ф. Копе – Северо Торели (1895) и За круну (1895); П. Дерулед – Хетман (1896); А. Дима Син – Женски пријатељ (1896); А. Мелак и А. Мијо – Мамзел Нитуш (1900), А. Бисон и А. Марс – Дупла пуница (1900), И. Рејмон и М. Бушрон – Кокар и Бикоке (1904), А. Мејак – Добио човек орден (1906), Блум и Тоше – Месечар или Мјесечњак (1922. и 1929), Ж. Мари и Ж. Гризије – Ја сам невин  (1943) и А. Дима Отац – Вереница (1944).

БИБЛ: Молијер, Смешне прециозе, комедија, Мостар 1908.

ЛИТ: Ј. М. Веселиновић, Хетман, драма у 5 чинова, написао Пол Дерулед. Прев. с француског Душан Л. Ђокић, Побратим, 1895, бр. 4,с. 64; М. Ђ. Глишић, Поменик о тридесетогодишњици краљевског српског народног позоришта (1869-1899), Бгд 1899, с. 35-72; А. Арнаутовић, Франсоа Копе у српским преводима, Српски књижевни гласник, 1908, св. 12, с. 959-960; Ј. Дучић, Душан Л. Ђокић, преводилац, Политика,  1908, бр. 1560; Н. Трајковић, Народно позориште у Београду, Споменица о педесетогодишњици (1869-1919), Бгд 1923, с. 24-35; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, c. 58-59; А-м, Умро је Душан Л. Ђокић, Време, 10. VIII 1959; Б. С. Стојковић, Позоришни критичар и преводилац Душан Л. Ђокић, одушевљени поклоник француског духа и културе, Правда, 12. VIII 1939.

Ђ. П.