ЂОРЂЕВИЋ Манојло Призренац – књижевник, публициста (Призрен, 3. I 1851 – Београд, 23. VI 1896). Потекао је из познате призренске породице, која се 1855. преселила у Бгд, где је Ђ. завршио основну школу, четири разреда гимназије и три реалке. Једно време је радио као писар практикант и уједно је почео да се бави писањем. Из политичких разлога напустио је Бгд и од 1872. до 1877. живео је у Прагу, где је 1872. био члан редакције „Славјанског мира”. Неколико г. је провео у затвору због објављивања текста политичке садржине. По повратку у Србију краће време је провео у Црној Гори, 1882. се вратио у Праг, где су га  ухапсили и протерали. Г. 1884. прешао је у Згб, где је сарађивао са многим часописима и написао нека своја значајнија дела. После неколико г. вратио се у Бгд, где је радио као уредник и новинар; био је оснивач и секретар Уставотворног одбора 1888, потпредседник и председник Удружења новинара Србије 1892. и један од оснивача Књижевно-уметничке заједнице. Велику сензацију изазвао је када је 1890. дао „оставку на књижевно дело” због незадовољства организацијом и материјалном бедом у друштву. Међутим, наставио је са писањем, али од 1893. није објављивао на српском језику. Од 1894. до 1896. био је шеф  Прес-бироа. Током живота залагао се за права Срба који су били под турском влашћу. Написао је пет драма које су игране у позориштима: Златна грива, Динамит, Слободарка, Отровница, Спрема се на бал. Писао је приповетке и песме, а неке од њих су објављене само у часописима. Преводио је са немачког, чешког, руског и пољског језика, а нека његова дела су превођена на чешки и немачки језик. Био је власник и уредник „Народног ослобођења”, „Српске речи”, са Ђ. Поповићем власник и уредник „Домаћег пријатеља”, уредник и сарадник „Српских новина”, сарадник „Младе Србије”, „Отаџбине”, „Србадије”, „Јавора”, „Српског забавника”, „Виенца”, „Народних новина”, „Србобрана”, „Позора”, „Босанске виле”, „Дневног листа”, „Стражилова”, ЛМС, „Бранковог кола”, „Зоре”, „Словенског света”, „Панчевца”, „Световида”. Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве IV реда, Даниловим орденом III реда, а за историјску трагедију Слободарка добио је награду МС. Свом презимену додао је Призренац из љубави и носталгије према родном граду. У СНП су игране његове драме Слободарка (1896) и Јасмина и Ирена (1899).

БИБЛ: Вилино коло или Смрт кнеза Михаила М. Обреновића, Бгд 1868; Слободарка, НСад 1881; Драматски списи, Златна грива, Динамит, Згб 1885; Ситнице и крупнице с пута од Загреба до Сомбора (у 1885. години), Згб 1885; Четири божићње приповетке: Положајник, Препорођена, Из ината, Божићња икона, Згб 1886; Крвав јаглук, Ниш 1890; Може ли се помоћи нашем народу у Старој Србији, Бгд 1891; За краља и отаџбину, Бгд 1893.

ЛИТ: А., Манојло Ђорђевић–Призренац, Босанска вила, 1. IX 1896; А., Манојло Ђорђевић Призренац, Ново време, 1896, бр. 51, с. 3; Ј. Грчић, Портрети и писма, IV, Згб 1926, с. 191.

М. Л.