КРСТИЋ Петар Ј. – композитор и диригент (Београд, 18. II 1877 – Београд, 21. I 1957). Виолину је учио приватно код Ј. Свободе, као ђак Прве београдске (мушке) гимназије, а савете и упутства у науци о хармонији прима од Ст. Мокрањца. Потом је уписао права на Великој школи у Бгду и свирао у оркестру НП (диригенти Д. Јенко и О. Малата). Као члан ,,Београдског певачког друштва“ био је на великој турнеји у Русији (1896), али се није вратио кући него је остао у Пешти са силном жељом да студира музику. Из Пеште је отишао у Беч, где је уписао композицију на Конзерваторијуму (код Р. Фукса), а музикологију на Филозофском факултету (Г. Адлер). У Бгд се вратио 1903. и тада започео вишеструку и плодну активност. Упоредо са деловањем као наставник музике у Првој мушкој гимназији (1903-1928) и музичкој школи ,,Станковић“ (у њеном оснивању 1913. је и сам учествовао), ступио је и на дужност капелника НП (1903-1912). Као и Д. Јенко пре њега, поред дириговања упоредо је писао музику и спремао музичке тачке за скоро све драме које су се изводиле на београдској сцени. Компоновао је две опере: Зулумћар (1927) и Женидба Јанковић Стојана (неизведена) и многобројних форми сценске музике, типа комада с певањем: Ајша, Коштана, Дорћолска посла, Косовска трагедија, Новела од Станца, Посветилиште Абрамово, У добри час хајдуци, Милош и Вукосава, Спомен Стерији, Пре четрдесет година, Вардар, Он, Вјечити бол, На низбрдици, Књегиња Маја, Снежана и седам патуљака и др. У његовом обимном опусу, поред клавирских и оркестарских композиција (Патетична увертира, Свечана увертира, На Липару, Скерцо d-moll, Српске игре), значајно место чине соло песме (Нимфа, Срђа Злопоглеђа, Познанство, Девојачка молба, Покошена ливада), као и велик број обрада народних мелодија за глас и мали оркестар. Поводом стогодишњице рођења Д. Јенка (1935) оркестрирао је његову Врачару, прву српску оперету. Међу хорским композицијама a cappella, истичу се Сељанчице, Од врбе свирала, Девојка и ветар, Суморан дан, Гракни гавране, циклус Три војводе и др. Оставио је трага и на пољу музичке публицистике као писац Музичког речника (1912) и као уредник ,,Музичког гласника“ (1922). Запажене музичке критике писао је за ,,Правду“. У његовом музичком аранжману на сцени СНП приказивана је Коштана Б. Станковића (први пут 1911), са популарним певаним песмама „Врањанка“, ,,Вардарка“, ,,Јоване сине“, „Дафина“, „Хаџи-Гајка“, ,,Бело дуде“, ,,Керемејли“, ,,Пошла Ванка“, ,,Даскалица“, ,,Џанум насред село“, „Мислим рано“, ,,Да знајеш море моме“, ,,Бело Ленче“, ,,Девет година“), а 1922. и Ајша С. Ћоровића (са познатим песмама: ,,Од како је Бања Лука постала“ и ,, Сарајево на високу гледу“).

ЛИТ: В. Р. Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914, Бгд 1969; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969, с. 214-218; С. Ђурић-Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бгд 1971; Петар Крстић, Зборник радова, Факултет музичке уметности, Бгд 1986; Б. Милановић, Бајка у музичко-сценским делима Петра Крстића, у: 125 година Народног позоришта у Београду, Бгд 1997; Музичка школа Мокрањац – првих 100 година, Бгд 1999.

М. Д. М.