ПАВЛОВИЋ-БАРАЋ Марина – оперска певачица, мецосопран (Ниш, 3. IV 1961– ). Средњу музичку школу „Др В. Вучковић“ завршила је у родном граду, у класи професорке Драгославе Сотировске. Академију уметности у НСаду, Одсек соло певање, студирала је у класи прослављеног баритона интернационалне каријере Октава Енигарескуа (в). Усавршавала се код примадоне Вере Ковач Виткаи (в), са којом је припремала прву велику улогу – Шарлота у Маснеовом Вертеру, када је наступала још као студент (Марцелина у Севиљском берберину, Орловски у Слепом миш, Лола у Кавалерији рустикани). Усавршавала се и код америчког тенора Џејмса МекКреја. Стални члан СНП је од 1. IX 1985. у статусу солисте, а дебитовала је у улози Мадалене у Вердијевом Риголету. Постепено је освајала велики репертоар, од мањих солистичких партија до најзначајнијих и мецосопранских и алтовских улога, увек добро простудираних, и са карактеристичном дубљом бојом гласа тумачила је Ацучену, Фенену, Розину, Кончаковну, Олгу, као и улоге из домаћих опера – Дому, Мару Никшину Бенешу, Фему. Као круном њеног уметничког опуса сматрају се улоге Кармен у истоименој опери Ж. Бизеа и Шарлота у Маснеовом Вертеру, где су дошли до изражаја њен снажан и здрав глас, музикалност и изузетне глумачке способности за трансформацију. Њена интерпретација Кармен забележена је и у рецензијама из 1998: „У другој премијерној подели, Кармен је била Марина Павловић Бараћ, остваривши својим тумачењем и највећи задатак и успех у досадашњој каријери. Градећи дубоко простудирани лик, она је водила у темпераментној градацији, исказујући се као осећајна, срчанија, драмски изразитија и у кретању сценом и у игри опуштенија, лежернија Кармен, еластичнија у контактима с партнерима. Њена Кармен је уверљива, али опет различита од прве, премијерне Кармен [Д. Југовић дел Монако], посебно када се зна колико је то по нијансама различитог расположења, захтевна улога, и у интерпретативном, глумачком погледу, као и у сценском покрету који тражи не мале играчке способности, које су, иначе, „камен спотицања“ код оперских уметница. Следећи своју идеју да „Кармен може да вам се деси ли не“, пред публиком се појавила Кармен, односно Марина Павловић Бараћ која се том улогом борила без остатка за своја уверења, за сопствени уметнички интегритет, за истакнуто место на новосадској оперској сцени.“ („Позориште“, НСад 1998). Статус првакиње има од 1. II 2003. Од 2000. до 2012. је у неколико наврата, с прекидима, била вршилац директора Опере: од 19. XII 2000. до 19. IV 2001, од 2. III 2004. до 26. IV 2005. и, најдуже од 3. XII 2009. до 19. VIII 2012. Била је и директор Опере 19. IV – 27. VI 2001. Поред успешне оперске каријере бави се и концертним певањем. Гостовала је у Љубљани, Скопљу, Згбу, Бгду, Багдаду, Краснојарску, концертно у Паризу, Лондону, Глазгову, Солуну и Сегедину, а са оперским представама СНП наступала је на фестивалима: БЕМУС, Армел (Мађарска), Мокрањчеви дани. Добитница је бројних годишњих награда СНП и признања за улоге, а 2011. награђена је и највишим признањем, Златном медаљом „Јован Ђорђевић“, поводом обележавања 150-годишњице СНП.

УЛОГЕ: Орловски (Слепи миш), Клотилда (Норма), Флора (Травијата), Кончаковна (Кнез Игор), Утнапиштина жена (Гилгамеш, Бручи), Мадалена (Риголето), Фенена (Набуко), Лаура (Јоланта), Шарлота (Вертер), Керубино (Фигарова женидба), Олга (Евгеније Оњегин), Мирабел (Барон циганин), Мара Никшина (Сутон), Сузуки (Мадам Батерфлај), Кармен (Кармен), Ацучена (Трубадур), Госпођа Марић (Милева), Дома (Еро с онога свијета), Соњетка (Катарина Измајлова), Лола (Кавалерија рустикана), Соло глас (Избирачица, балет), Стара Циганка (Алеко), Хана (Мајска ноћ), Марцелина, Берта, Розина (Севиљски берберин), Соло глас (Грк Зорба, балет), Фема (Покондирена тиква, Логар), Грофица (Пикова дама), Грбава (Васкрсење, Алфано), Мајка кнеза Иве (Кнез Иво од Семберије, концертно, И. Бајић), Перса (Поп Ћира и поп Спира, Деспић), Марта (Фауст).

ЛИТ: М. Адамов, Манон наших дана, Дневник, 7. IV 1985; Е. Гвоздановић, Априлска освежења, Дневник, 16. V 1985; М. Адамов, Грандиозна опера, Дневник, 5. XI 1986; М. Адамов, Неговање националне културне баштине: (Сутон), Радио НСад, 7. II 1994; М. Адамов, Пучини – најзначајнији представник италијанског оперског веризма, Позориште, НСад 1995/96; бр. 1-5, с. 12-13; М. Адамов, Трубадур – верна музичка карактеризација главних јунака, Позориште, НСад 1996/97; бр. 4-7, с. 27-28; В.(есна) К.(рчмар), Опера је огледало душе, осећања, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 19; Ј. Радујко, Две Кармен – дар опере, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 23; В. Солдатовић, Марини за њену премијеру „Кармен“, Позориште, НСад 1997, бр. 1-3, с. 24; Е. Гвоздановић, Балада о снази љубави, у: Педесет година Опере, НСад 1998, с. 127, 129; М. Адамов, Мноштво сликовитих детаља и планова: Кармен, у: Педесет година Опере, НСад 1998, с. 165-166; Књига распореда: архива Опере СНП, 2010/11, 2011/12. и 2012/13.

И. И.-К.