ЂОРИЋ Никола В. – преводилац, песник, драмски писац, професор филозофије и лекар (Смољанац код Пожаревца, 1. V 1859 – Скопље, 29. X 1913). Ујак Миливоја Живановића (в),  због којег се овај велики глумац и једно време првак СНП одлучио за позорницу. Пошто је завршио основну школу и нижу гимназију у Пожаревцу и матурирао у Првој београдској гимназији (1877), дипломирао је филозофију на београдској Великој школи (1881). Једно време је био професор у београдској гимназији, а потом је студирао и дипломирао медицину у Бечу (1891). Учествовао је  у српско-бугарском рату 1885, а затим низ г. био управник болнице и окружни лекар у Скопљу. Са првим песмама јавио се у еминентном часопису „Отаџбина“ још као студент, 1880, а сарађивао је и у другим часописима. Упоредо са лекарском праксом, поезијом се бавио целог живота. Написао је и два спева – Марков топуз и Косовска епопеја – и песме Љубице (1892). Рукопис косовског спева пропао је приликом повлачења скопске болнице кроз Албанију 1915. Ђ. је испевао шест великих, махом историјских драма у стиху. Дебитовао је на сцени НП у Бгду трагедијом у 5 чинова с певањем Сликар или Вереник и драги (1879). Ускоро су му приказане и објављене две трагедије: Везир Абоговић и Видосава. Његова трагедија Момир, која, као ни првопоменута није штампана и чији је рукопис изгубљен, приказана је 1890. У међувремену је у ЛМС објавио изванредан препев Расинове Федре у римованим александринцима (1885), а г. дана касније и трагедију Владислав, краљ угарски (штампане у засебним књигама). Те исте, 1890, у ЛМС је штампана и Ђ. трагедија Кринка. У београдском позоришту дебитовао је као преводилац комада у стиховима, чак и пре него што се прочуо као песник. У пролеће 1878, у размаку од месец дана, приказана су два његова препева: трагедије Освалда Махлаба Папа и краљ и Шилерове романтичне трагедије Јованка Орлеанка под називом Орлеанка девојка, а следеће, 1879, – три. Наиме, само недељу дана после драматичаревог дебија премијером оригиналне трагедије Сликар или Вереник и драги, приказана је први пут и драма З. Х. Мозера Дебора, крајем августа исте г. трагедија Х. Лаубеа Димитрије (касније играна под називом Лажни Димитрије, а у СНП Лажни цар Димитрије), а крајем новембра и Расинова Федра. У Бгду је још крајем 1883. приказана и Гетеова трагедија Клавиго, такође у Ђ. препеву. Мада је бирао класична и популарна дела значајнијих писаца, његови преводи, осим Расинове Федре, нису објављени нити сачувани. Мада су му драме штампане у НСаду, од шест оригиналних дела и шест превода на сцени СНП приказани су само преводи Мозенталове Деборе (1885) и Лаубеовог Лажног цара Димитрија (1896).

БИБЛ: Н. В. Ђорић, „Кринка“, трагедија у 5 чинова, ЛМС, 1890, књ. 162, с. 105, књ. 163, с. 110, књ. 164, с. 76.

ЛИТ: -ша, 4. 1. „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од Мозентала, превео Н. В. Ђорић, Застава, 1886, бр. 4, с. 2.

Д. М.