ЂУРКОВИЋ Димитрије – драмски редитељ, професор универзитета (Београд, 12. IX 1925 – Београд, 5. IX 2021). Матурирао је у Првој мушкој гимназији у Бгду (1944). Као ђак постао је 1938. члан дечјег Родиног позоришта. И сам је у гимназији и приватном стану организовао позоришне представе, у којима је био писац, редитељ и глумац. После ослобођења радио је најпре као новинар и филмски критичар у „Политици“, Радио Бгду и у часопису „Југославија“ (1945-1952). Кад је основана Академија за позоришну уметност, постао је студент прве генерације и на Одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна дипломирао 1952. Дипломску представу, Довитљиву девојку Лопе де Веге, поставио је на сцени НП у Суботици. Први професионални ангажман добио је 1953. у крагујевачком НП, где је настојао да са још два млада редитеља, Миленком Маричићем и Јосипом Лешићем, уз подршку управника Љубише Ружића, ствара „ново позориште“. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Наследство Миодрага Ђурђевића) изазвала противречне оцене и полемике у Клубу културних радника. После тога прешао је (1955) у СНП у НСаду, где је са великим успехом деловао до 1967 (и касније као стални гост), с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961-1963). У СНП је уживао пуно поверење управника Милоша Хаџића, који је, по Ђ. речима, припадао „великим наследницима Јована Ђорђевића“. У СНП је остварио најзначајније своје режије и стекао углед редитеља којем се поверавају најтежи пројекти. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину и XIX век на овом поднебљу. Четири г. је у СНП био директор Драме (1963-1967) и две г. уметнички руководилац Веселог театра „Бен Акиба“. Стварао је различите облике театра: спектакл и камерну игру, кабаре и мјузикл, „кутију“ и кружни театар, експеримент и забаву. Постављао је увек максимално амбициозне циљеве, опредељујући се и за ризик, тако да је поред представа врхунских домашаја имао и известан број мање успелих и неуспелих. Негујући култ позоришне пробе, за који верује да омогућава театру да се преобраћа из казивалишта у приказивалиште, припадао је оним ретким ентузијастима у уметности за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Суштина позоришног чина за њега је сукоб као непрекидно догађање у заједничком простору глумца и гледаоца. Зато је изузетну улогу придавао глумачком ансамблу, састављаном од способних и даровитих глумаца, спремних да „игру“ увек почну од почетка. Тражио је од њих потпуну сарадњу и много је полагао на проналажење и перфекцију чулног знака, при чему је, по његовом уверењу, битно да редитељ у борби за квалитет сачува „врело срце и хладну главу“. Његов позоришни став могао би се сажето свести на ове основне компоненте: темељна улога глумца и гледаоца, моторна функција пробе, једнаки третман премијере и реприза, критичност и отпор суревњивости, јединство тимског рада и ауторитета. Седам његових представа приказано је на ЈПИ у НСаду: добио је четири Стеријине награде (три за режију – Избирачица, Халелуја, Фамилија Софронија А. Кирића и једну за сценску адаптацију, Село Сакуле, а у Банату). Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта (Иркутска прича, Фамилија Софронија А. Кирића), а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (Иркутска прича; Село Сакуле, а у Банату). Радио је и неколико режија у београдским театрима (Југословенско драмско позориште, Савремено позориште, Атеље 212) и у сомборском НП, а јула 1971. је у Катовицама, у Пољској, режирао Викторију Ђорђа Лебовића. Педагошки рад почео је као наставник глуме у Средњој позоришној школи у НСаду (1955-1957) и наставник за предмет Анализа текста у Драмском студију СНП (1966-1968), а пуни замах остварио је на универзитетима у Бгду и НСаду. На београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију (потоњем Факултету драмских уметности) изабран је 1969. за доцента позоришне режије, 1974. за ванредног професора и 1979. за редовног. У школској 1978/79. постао је, по позиву, и професор и шеф класе прве г. режије на Академији уметности у НСаду. Настојао је, док се није повукао у мировину, да се, у тимском раду наставника, у пракси испитују проблеми интегралне режије (позориште, филм, телевизија и радио, у оквиру исте класе), екипни рад и учење основних субјеката представе, т.ј. наставни систем у којем заједнички уче и раде студенти глуме и режије. Г. 2007. је у издању Позоришног музеја Војводине објављена монографија Димитрије Ђурковић, коју је приредио Петар Марјановић.

РЕЖИЈЕ: Песма, Сапутници, Хајде да се играмо, Небески одред, Оптимистичка трагедија, Тишина шума, Чаробњак који доноси кишу, Пукотина раја, Матуранти, Женидба председника кућног савета, Избирачица, Иркутска прича, Хамлет, Варалица у Бечеју, Вечити младожења, Народни посланик, Коштана, Халелуја, Плави зец, Фамилија Софронија А. Кирића, Госпођа министарка, Месечина за несрећне, Викторија, Зла жена, Плуг и звезде, Оскар, Село Сакуле, а у Банату, Каплар и цар, Та ваша прича, Беле ракете лете на Амстердам, Галеб, Занат госпође Ворен, Сентиментална представа, Зли дуси, Смрт трговачког путника, Тврдица или Кир Јања, Хеда Габлер.

ЛИТ: Ј. Максимовић, Давичова „Песма“, Дневник, 22. II 1956; О. Новаковић, Расточена „Песма“, НС, 1956, бр. 111; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271; М. Бабинка, Јан де Хартог: Сапутници, Дневник, 20. III 1956; М. Кујунџић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића, Дневник, 28. III 1957; С. Селенић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, Борба, 28. III 1957; М. Чолић, Ђ. Лебовић и А. Обреновић: „Небески одред“, Политика, 18. V 1957; Б. Михајловић, Догађај Стеријиног позорја 1957, НИН, 2. VI 1957; Е. Финци, Коста Трифковић, Избирачица, Политика, 17. X 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1961; Ј. Виловац, Природни одрази животне међуетапе, Дневник, 21. XI 1964; Е. Финци, Пут из смрти у живот, Политика, 24. XI 1964; С. Селенић, О животу и смрти, Борба, 27. XI 1964; В. Предан, Aplavzi za „Alelujo“, Дело, Љубљана 25. IV 1965; В. Стаменковић, Охрабрење за домаћу драму, НИН, 9. V 1965; М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; Ђ. Ђурђевић, Усковитлане сценске визије, Борба, 10. II 1966; В. Стаменковић, Продор савремености, НИН, 22. V 1966; М. Кујунџић, Питања без одговора, Дневник, 3. III 1968; Ж. Јовановић, После пакла, Вечерње новости, 5. III 1968; М. Первић, У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; М. Мирковић, Звона увек звоне, Политика експрес, 3. IV 1968; Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, св. 1, с. 118-120; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Б. Михајловић Михиз, Сакуле су село у Банату, а тај Банат…, Политика, 16. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 21. III 1969; С. Божовић, „Село Сакуле, а у Банату“, најбоља представа, Борба, 2. VI 1970; П. Мирковић, „Зли дуси“ у Новом Саду, Политика експрес, 8. X 1975; С. Божовић, Концерт о помереним личностима, Вечерње новости, 11. X 1975; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, „Хеда Габлер“ Хенрика Ибзена у режији Димитрија Ђурковића, Дневник, 7. XII 1984; П. Матеовић, Феномен жене, Политика експрес, 6. I 1985.

П. М.