АЛЕВИ Лидовик (Ludovic Halévy) – француски књижевник (Париз, Француска, 1. I 1834 – Париз, Француска, 8. V 1908). Син је француског политичара Леона Алевија и синовац Фромантала Алевија, француског композитора. Рано је почео да пише за сцену. У сарадњи са Анријем Мејаком (в) створио је комичну оперету, тј. извесну врсту водвиља са музиком. Друго царство је волело да ужива и да се забавља. А. и Мејак ће постати главни и најплоднији забављачи париске позоришне публике, типични представници париског духа, „ватрени, осетљиви и чак горки у иронији“ сликајући оно што се обично зове париски живот. Чувени су њихови текстови за оперете. „У тим либретима грдне а ипак танане лакрдије“ – речено је за ову двојицу либретиста – „чија фантастична иреалност као да се приближава каткад Мисеовој комедији, у тој помамној шали која разваљује све ствари од традиционалног поштовања, у политици, у моралу у уметности, и која не признаје ништа озбиљно до потрагу за уживањем… Вешто се мешају хладна иронија и чулна опијеност. Иначе су оперетска либрета неотесани безобразлуци или сентименталне неукусности” (Г. Лансон). За текстове њихових оперета и опера музику ће давати Жак Офенбах, прирођени Француз који је компоновао лако као од шале и у исти мах забавно. Њему су се придруживали Ш. Лекок, А. Касперс, Гастино итд. А. је писао сатиричне студије, приче и романе у којима се открива као „деликатан писац“; Мејак је стварао разноврсне комедије „оригиналне фантазије“, док Офенбахове композиције „припадају пре свега Другом царству“. Међу њиховим комедијама ваља истаћи петочину Фруфру (1869), међу оперетама – Лепу Јелену (1865), свакако ремек-дело у својој врсти. А. је био члан Француске академије (1884). А. и Мејак су написали дела: Орфеј у паклу (1861), Ветрењаче (1862), Лепа Јелена (1865), Париски живот (1867), Мала маркиза (1867), Велика војвоткиња де Жеролстен (1867), Разбојници (1869), Фруфру (1869), Трикош и Каколе (1871), Госпођа чека господина (1872), Краљ Кандол (1873), Бабје лето (1873), Ни око шта (1874), Лопта (1874), Кармен (1875), Мали војвода (1879), Лолита (1879), Муж дебитанткиње (1879), Мамзел Нитуш (1886) итд. Неуморни А. је и аутор романа Господин и госпођа кардинал (1879) и Кардиналове кћери (1880). Неке комаде је написао сам; тако је, на пример, свој роман Поп Коста из 1882. прерадио у комедију (1891). СНП је извело А. дела: Летовање (са А. Милоом), Бабје лето, Слепи миш (муз. Ј. Штраус), Трикош и Каколе и Лепа Јелена.

ЛИТ: Св. Петровић, Мелак и Халеви: Трикош и Каколе, У позоришту, Бгд 1928, с. 121-122.

Ж. П.