ЂУРКОВИЋ Никола – позоришни радник и књижевник (Трст, 12. V 1812 – Осијек, 25. XII 1875). Отац му се звао Стеван, мати Марија. Отац је побегао са женом из Рисна у Трст 1806. и онде остао све до 1826. О раним г. његовог сина, на жалост, не зна се ништа. Он је „Србин из Трста“, како га зову једне савремене новине. Као „музикално веома изображен човек“, он ће се, око 1840, наћи код кнеза Михаила, где кнежевски кружок поучава певању. Тада је члан Театра на Ђумруку. После Вучићеве буне (1842), која ће отерати кнеза из Србије, Ђ. прелази у Панчево, поставши онде „управитељем црквеног хармоническог нотног пјенија“. Ту се истиче не само као хоровођа него и као „гласослагатељ“ (композитор) веште руке, попут правог „художника“. Компоноваће (четрдесетак световних композиција) на стихове В. Живковића (в), на своје и на стихове других српских песника. У Панчеву Ђ. обнавља рад дилетантског друштва, које је било основано још 1838. Сем В. Живковића, помажу му трговац Ђорђе Тамбурић (Јасеновац, 1810 – Беч, 1881) и Александар Барић (Панчево, 30. XII 1811 – Панчево, 30. IV 1879), образован чиновник, одличан певач, преводилац дела Дон Рансудо де Колибрадос од Коцебуа. Панчевачки дилетанти почињу да раде под његовим руководством 16. I 1844. представом двеју Коцебуових краћих комедија Два оца и Пијаница у Ђ. преводу. Од магистрата је затражено, већ 4. III 1844, одобрење за оснивање сталног позоришта. У молби је чак споменута позоришна управа: три врховна надзорника и касира и два директора. То су Лазар Драгићевић (Зворник, 1770 – Панчево, 18.  X 1856),  Ђорђе Врсан (1789 – Панчево, 11. I 1873), Павле Костић (Липово, 1797 – Панчево, 15. XI 1867), А. Барић и Ђ. Тамбурић. Секретар у својству редитеља имао је бити Ђ. Набављена је богата гардероба у Пешти, а народна одела кројио је дилетант Стеван Алексић. Током 1844. и 1845. изведено је 11 позоришних комада, а 1846. само три. Наравно, репертоар се подешава према духу времена и расположењу публике која у себи носи „свети жар народољубија“. Позната су нека имена извођача Ђ. театра у Панчеву. То су: Александар и Недељко Барић, Александар и Григорије Влаховић, Јаков и Марија Крчединац, Драгиња Лозанићка, Ђорђе Огњановић, Екатерина Петровић, Емилија Тамбурић, Е. Поповић. Иако је са извођењима запао у кризу, Ђ. не мирује и не посустаје: 5. IV 1847. пише у Бгд. У име Српског панчевачког друштва поднео је  молбу Попечитељству просвештенија да може давати „јавна представленија театрална на Србском језику у Београду“ и замолио још и за „слободно употребленије од свију аљина и реквизита“ некадашњег Театра на Ђумруку. Кнез  одлучује 29. IV исте г. да се обоје одобри. Акцију за стварање позоришта у Бгду отпочиње нешто раније Београдско србско читалиште (покреће и своје новине, 3. I 1847). У међувремену, Ђ. је 22. III 1847. добио „пуномоћије“, с потписима деветоро својих глумаца, да може преговарати са Београђанима. У молби од 5. IV Ђ. је нагласио, у име Друштва, да ће давати „јавна представленија театрална на србском језику за собствену корист у сали ‘Код Јелена’“. Али је Читалиште опрезно: одлучује да се „прво привремени театер заведе“, да се у њему игра г. дана, „па истом кад се свет на театрална представленија привикне, онда да се почну купити прилози за стални театер“. За почетак, ипак, кнегиња Персида прилаже шездесет дуката цесарских. Позориштем управља одбор Читалишта; управитељ му је Ђ. Он је дужан све текстове подносити „на разглед и одобрење“ Стерији. Почиње се 15. V 1847. Приказује се Стеријин Милош Обилић, с прологом у стиховима В. Живковића, који почиње стиховима: „У топло крило Србије прамајке / пролеће муза, нејака, невешта, / да полет куша над Авалом кршном“. Тај полет је за десет месеци донео око 60 представа са око 45 изведених драма. На репертоару су биле домаће драме – Стерија, Л. Лазаревић, А. Николић, С. Стефановић, Ђ. Малетић, И. Кукуљевић Сакцински – и одабрани преводи/прераде. Од страних писаца најчешће се јавља А. Коцебу, али су давали и једну Шилерову драму. Међу великим бројем прерада има подоста са француским изворником, што је освежење у односу на дотадашњи репертоар српског позоришног живота. Ђ. преводи класичне писце, Молијера, Волтера, а међу извођеним писцима први пут сусрећемо Скриба. Осећа се општа тежња да се у комаде убацује певање, чему је особито склон управитељ и редитељ. „Ђурковић је познавао своју публику, па је свакој представи, била она трагедија или драма или комедија, додао песме, које су изврстни певачи, кадшто и уз пратњу војничке банде, на потпуно задовољство публике отпевали“ (Ђ. Малетић). Разуме се, најчешће пева Ђ., соло или у дуету. Банда је између чинова интерпретирала бучне маршеве. Испочетка критика у Бгду веома је хладно дочекивала представе, али под притиском Ђ. успеха код публике тај став се мења и Панчевци добијају пуну сатисфакцију за свој труд. Сем Ђ. главни глумци су потписници поменутог „пуномоћија“: Јаков Крчединац, будући телеграфиста који ће се после 1848/49. појавити у Бгду са својом трупом, али је дао само неколико представа; Марија Крчединац, његова жена, најбоља драмска глумица трупе, која ће играти и касније, 1858, али краткотрајно јер је од туберкулозе умрла; Ђорђе Павловић, истакнути комичар трупе; Јован Маринковић, уз Ђ. најбољи певач, касније глумац у СНП. Скромније успехе имају Ана и Стеван Алексић, Александар Станојевић, те Богослав-Радосав Петровић, за којег је забележено да је на сцени 1848. доживео привремени нервни слом играјући са сувише идентификације улогу лудог Милорада у Стеријином комаду Смрт Стефана Дечанског. Уз ове „потписнике“, успеха су имали и Петар Протић, који ће се бавити писањем, а умреће као шајкашки официр, Олга Поповић својом прекрасном појавом, извесна госпођица Момчиловић. Александар Живковић не помиње се у представама Театра „Код Јелена“, мада је међу пријављенима за прелазак у Бгд. Извесно је да ово није пун списак глумаца који су у Бгду радили са Ђ. Панчевцима су се, несумњиво, придруживали и београдски аматери, али њиховим именима, на жалост, данас не располажемо. Играло се на старински начин, све у стилу мелодрама, па се на крају комада праве тзв. „таблови“ или се пали бенгалска ватра. На жалост, Позориште „Код Јелена“ почиње да храмље већ у децембру 1847. И Ђ. се,  за сваки случај, обраћа магистрату у Панчеву да му одобри неколико представа; али је одбијен. Некако је претурио зиму у Бгду, приредивши последњу представу 9. III 1848. Затим напушта Бгд. Избила је „европска народна узрујаност“, планула револуција, и Ђ. постаје секретар Народног одбора, а многи његови глумци ће се морати одазвати војној обавези. Када се ситуација смирила, пред крај 1849. Ђ. опет даје две представе у Панчеву, у којима се појављују и нови извођачи: гђа Грујић и Александар Влаховић. Г. дана касније, 1850, Ђ. је дао још две представе, овог пута са ђацима, и то ће бити последње његове представе. Раскрстивши неочекивано с позориштем, 1. V 1851. постаје чиновник панчевачке агенције Дунавског паробродског друштва. У марту идуће г. премештају га у Будимпешту. Потом 1853. прелази у Солнок да би одатле, 25. VI 1859, отишао у Коморан. Већ 1. III 1862. шаљу га у Осијек. Ту 6. V 1865. напушта агенцијску службу и до смрти остаје књиговођа. Извршио је самоубиство, 25. XII 1875, на Божић, у Српској православној цркви у Осијеку. Био се оженио Екатерином Петровић, у Новом Бечеју 29. I 1853. С њоме је имао кћер Ирену (била је учитељица клавира и немачког језика, умрла у 73. г.) и сина Драгутина (умро, као кадет у Темишвару, у 22. г.). Ђ. је водио два српска позоришта: једно у Панчеву и друго у Бгду, посветивши им се с неизмерним одушевљењем, као истински романтичар. Он је песник, позоришни преводилац, прерађивач позоришних дела (не само пуки посрбљивач), позоришни организатор, глумац, редитељ, управник, композитор (црквене и световне музике), хоровођа, учитељ певања, соло певач; он је, дакле, многострука театарска личност. Глумачки живот је отпочео у Бгду, боравећи у њему за прве владе кнеза Михајла, „кад се била завела прва глумачка дружина државом плаћена“, као члан ансамбла Театра на Ђумруку. Напустио је Бгд августа 1842, када је и Ђумрукана обуставила рад. За Ђ. Малетића он је „честити Ђурковић“. Милош Поповић, уредник „Српских новина“ (1847), у ствари одаје хвалу Ђ. изјавивши захвалност београдском позоришном друштву „што заметак чини, из кога ће се временом Србска бина подићи“. И у Панчеву и у Бгду Ђ. воли пре свега да приказује дела српских писаца. Највећи је у његовом репертоару број оних комада које је сам прерадио за српску позорницу и чији аутори нису утврђени. На жалост, знатна је количина оних дела која су нам позната само по називима, јер нам недостају текстови ради истраживања. Стварајући репертоар за Позориште „Код Јелена“ (у Зданију кнеза Михаила, у Старом зданију), Ђ. је „пречинио“, према непознатом италијанском изворнику, Два наредника или Пример пријатељства, назначивши на штампаном делу (1850) да је „први пут представљено на Београдском позоришту 19. X 1847. а под управитељством преводитеља“. Испољио је лепе организаторске способности. Успео је да око себе и позоришта окупи младе људе и да их одушеви за живот на сцени, сâм занесен и опијен њиме. Савремена критика хвали његове потезе, како глумачке тако и редитељске. Он је својим позориштем практично допринео утирању путева глумачком професионализму у градској средини. Његово је место у историји српског позоришта високо.

БИБЛ: Љубав, Драгољуб, 1845, с. 176; Пијаница. Два оца, Сегедин 1845; Позив кнеза Лазара на Косовски бој, Зимзелен, 1847, с. 49-50; Два наредника или Пример пријатељства, Бгд 1850; Зори, Даница, 1866, бр. 23, с. 545; Глас матере Србије, Црногорка, 1871, бр. 22, с. 85.

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 15, 17-25, 141; М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938, с. VIII-X, 24, 26–53, 56-68, 70-88, 92, 96, 99, 100, 103, 104, 126, 127, 166, 208, 221, 222, 236, 238, 239, 249, 316–318; Г. Ковијанић, Позориште код „Јелена“, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835-1914, Бгд 1971, с. 46-51.

Ж. П.