АЛПАР-ТУНТЕВ Марија – оперска певачица, сопран (Вац, Мађарска, 7. V 1931 – ). После завршене Музичке академије у Будимпешти (1959), први ангажман добила је у филхармонији мађарске престонице, као вокални солиста. Првак Опере у Сегедину била је од 1962. до 1969, за које време је остварила низ великих и захтевних улога из стандардног оперског репертоара. После успешног гостовања у насловној улози Тоске у НСаду (28. V 1967) прихватила је понуду управе СНП да постане стални члан ансамбла Опере (од 20. VIII 1969). У Опери СНП је од тада непрекидно деловала, наступајући искључиво у великим улогама, све до одласка у пензију (25. IV 1990). Поседовала је прави драмски сопран, изузетно моћан и продоран, глас какав се ретко среће и који је, уз њену стамену сценску појаву, био као предодређен за реализацију вокално најсложенијих женских ликова из оперске литературе. Временом, међутим, такви посебни гласови често (брже од осталих) губе на еластичности и певачкој линији (кантилени), која је потребна за успешно креирање једне велике оперске улоге. Отуда је и њен допринос новосадској оперској сцени био највећи у првој половини њеног ангажмана, 70-их г. прошлог века. Самостално или са ансамблом Опере гостовала је у земљи и у иностранству (Мађарска, Румунија, Немачка, Египат, Шпанија). Посебно се истиче њено гостовање у насловној улози Пучинијеве Турандот, у познатом оперском театру „Лисео“ у Барселони.

УЛОГЕ: Леонора (Моћ судбине), Ђоконда (Ђоконда), Леди Магбет (Магбет), Аида (Аида), Норма (Норма), Тоска (Тоска), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Јарославна (Кнез Игор), Леонора (Трубадур), Сантуца (Кавалерија рустикана), Елизабета (Дон Карлос), Абигаила (Набуко), Турандот (Турандот), Амелија (Бал под маскама).

ЛИТ: А-м, Сегедински уметници у „Тоски“, Дневник, 25. V 1967; М. Кујунџић, Пучини у малом прсту, Дневник, 30. V 1967; К., Нови сопран Опере, Нови Сад, 1969. бр. 1, с. 3; O. Pandi, Vasszapillàntàs az Aida bemutato jàra, Magyar Szó, 21. X 1969; Р. Поповић, Велика оперска представа, Политика, 22. X 1970; Б. Рацков, „Ђоконда“ од Амилкареа Понкијелија и диригента Имреа Топлака, Руковет, Суботица 1970, књ. XXXII, с. 682; М. Логар, Вердијев „Магбет“ први пут у нас, Борба, 22. V 1971; Б. Драгутиновић, Гостовање Новосадске опере. Скраћена верзија Вердијевог „Макбета“, Политика, 27. V 1971; В. Миросављевић, Ренесанса „Норме“, Дневник, 30. I 1972; А-м, Аплауз за „Норму“, Дневник, 1. II 1972; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 45; М. Хаднађев, Обнова Пучинијеве „Тоске“, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 6; А-м, Друга верзија „Мадам Батерфлај“, Дневник, 5. II 1974; Б. Петровић, „Кнез Игор“ за јубилеј, Вечерње новости, 16. IV 1974; О. Панди, Смирена драма страсти. „Кавалерија рустикана“ Пјетра Маскањија с диригентом Лазаром Бутом, Дневник, 13. III 1977.

М. Д. М.