ЦВЕТИЋ Милош – глумац, редитељ и драмски писац (Чуруг, 26. VI 1845 – Београд, 16. XII 1905). Завршио је три разреда основне школе у Чуругу, два разреда немачке основне школе и три разреда гимназије, и био шегрт у трговини, коју је убрзо напустио. Први пут је ступио на сцену 30. I 1862. у трупи Јована Кнежевића у Великој Кикинди. У СНП је био примљен 8. X 1862. и у њему је остао до 9. I 1863; после тога је са Стеваном Чекићем формирао путујућу позоришну дружину, а крајем 1863. прешао је у једну приватну позоришну трупу у Шапцу, где је остао до марта 1864, а од тада до 29. IV 1865. био је члан драмског ансамбла Позоришног одбора у Бгду. Када је тој дружини укинута државна субвенција, она је наставила да ради као приватна трупа кратко време у Бгду и гостујући у другим местима; до 29. III 1866. у њој се, с времена на време, појављивао и Ц. Од јуна 1866. поново је био члан СНП, а 15. IX 1866. је ангажован у ХНК Згб, где је остао до краја марта 1869. као редован члан. У Згбу се, крајем 1868, оженио глумицом Маријом Голубић (Таубнер). За редовног члана НП у Бгду ангажован је 1. IV 1869; већ од пролећа 1871. Алекса Бачвански је почео да га уводи и у редитељске послове, али је тек 1. I 1875. био одређен да га замењује у свим дужностима редитеља и ту функцију је задржао до пензионисања. Статус сталног члана добио је 19. III 1879; пензионисан је 27. IV 1894. Од септембра 1894. поново је био члан (глумац и редитељ) ХНК у Згбу, у којем је 25. V 1895. последњи пут наступио пред публиком пре повратка у Бгд, где је реактивиран као члан НП 21. XII 1899: појављивао се на београдској сцени у насловној улози у Дон Цезару од Базана, а 1. VIII 1900. постављен је за главног редитеља и директора позорнице. По други пут је, дефинитивно, пензионисан 15. II 1901. У НП у Бгду је прославио два јубилеја: 25-огодишњицу 19. XII 1887. у своме Немањи и 40-огодишњицу глумачког, 25-огодишњицу редитељског и 15-огодишњицу књижевног рада 10. I 1902. трећим чином Немање и Тодором од Сталаћа. Живот је завршио трагично: подлегао је повредама задобијеним од запрежних кола која су на улици налетела на њега. Српска влада одликовала га је Орденом Светог Саве IV реда (1887), Орденом Белог орла V степена (1901) и Орденом Светог Саве III реда (1902). Ц. је још у два маха преговарао да пређе у СНП: крајем септембра 1867. нудио се Ј. Ђорђевићу за глумца, а почетком 1892. био се споразумео са УО ДСНП да дође за управитеља српске народне позоришне дружине, али је доцније од тога одустао. У представама СНП наступао је од 1884. више пута као гост. За време оба своја боравка у СНП, још сасвим на почетку каријере, играо је углавном мање улоге. Захваљујући Адаму Мандровићу и, нарочито, А. Бачванском, и својој амбициозности, великој марљивости и изузетној вредноћи, успео је да се током каријере образује, глумачки изгради и пробије у прве редове београдског глумачког ансамбла. Био је типичан представник романтичарске глуме, патетичне, ношене јаким осећањима и успламтелом захукталошћу. Тумачио је најпре улоге трагичних љубавника а доцније хероје, и драмске и комичне карактере. „Ц. је био одличан учитељ изговора, врло ваљан, управо најбољи, спреман и смишљен приказивач, али никада није био велики уметник“. Он је, дакле, „и без великог дара а са много воље, труда и интелигенције постигао врло велике успехе и знатно унапредио српску глуму“ (Павле Маринковић). „Ц. је био редитељ без маште. Све је у његову стварању на сцени надокнађивао стрпљењем и истрајношћу“ (Ж. Петровић). Написао је шест драма на теме из српске историје, по једну драму и комедију из грађанског живота и једну драмску алегорију; поред тога, објавио је једну приповетку, једну аутобиографску црту, један роман и неколико чланака о позоришту. У његовим драмама, прецењеним у своме времену, без књижевне вредности, присутни су одјеци тада већ превазиђеног романтизма: радња им је развучена, карактери нису до краја објашњени, сукоби недовољно мотивисани, а главна лица у њима говоре патетичне тираде, извештачено, срачунато да изазову утисак. У рукопису су му остали: драмска алегорија Три светла дана (написао заједно са Д. Брзаком, 1879), драма Родитељски греси (изведена 1898. у Згбу), две комедије преведене с немачког – једночинке Нема је А. Винтерфелда (1871) и Само не говорити К. Г. Штикса (1872). Роман Златно срце објављен му је у наставцима у подлистку „Београдских новина“, а чланци штампани у београдским и другим листовима и публикацијама. Драма Немања награђена је на натечају НП Бгд (1000 динара у златницима), а трагедије Душан и Лазар наградила је Коларчева задужбина. Немања му је преведен и игран у Чешкој и Пољској. У СНП су извођене две његове историјске драме: Немања (1887-1901) и Душан (под насловом Цар Душан Силни, 1902-1905).

УЛОГЕ: Владимир (Владимир и Косара), Милан Топлица (Милош Обилић, Стерија), Челебија (Ђурад Бранковић), Густав Мерфелд (Карло XII на острву Ригену), Лорд Мексвел (Она је луда), Октавије (Обрштар од 18 година); к. г.: Дон Цезар (Дон Цезар од Базана), Лудвиг XI (Лудвиг XI), Пјер Гренгоар (Гренгоар), Морис (Адријена Лекуврерова), Камуфле (Шоља теја), Мортимер (Марија Стјуартова), Немања (Немања, Цветић).

БИБЛ: Немања, драма, Бгд 1887; Душан, трагедија, Бгд 1889; Лазар, трагедија, Бгд 1889; О Гундулићевој прослави, Бгд 1893; Тодор од Сталаћа, трагедија, Бгд 1896; Браћа, комедија, Бгд 1899; Милош Велики, комад с песмом и свирком, Бгд 1901; Кара-Ђорђе, трагедија, Бгд 1904.

ЛИТ: А-м, Милош Цветић, у годишњаку Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XXXIX; А-м, Књижевно вече 13. јануара 1887, у годишњаку Краљевско српско народно позориште – Преглед за годину 1886, Бгд 1887, с. XLVII-LX; Д. Живаљевић, Немања, Стражилово, 1887, бр. 10, с. 155-158; (К. С.) Ар(аницки), Немања, историјска драма у пет чинова, Отаџбина, 1887, књ. 61, с. 147-167; Б. Д., Прослава 25-годишњице глумовања Милоша Цветића у Београду, Позориште, НСад, 1888, бр. 5, с. 18-20, бр. 6, с. 22-23; М. Јовановић, Лазар, Отаџбина, 1889, књ. 88, с. 717-724, књ. 89, с. 148-161; А-м, Поглед на Цветићевог „Лазара“, Коло, 1889, бр. 21-23, с. 342-344, 354-355, 368-369; Др В. (Ђорђевић), Душан, трагедија у пет чинова, Отаџбина, 1890, књ. 95, с. 450-461; М. Р. Димитријевић, Тодор. Кратка естетичка студија на пољу трагедије, Отаџбина, 1892, књ. 122-1233, с. 243-285, 445-467; А-м, Тридесетогодишњица Милоша Цветића, Српске новине, 1894, бр. 300; Ј. Грчић, Цар Душан, драма, ЛМС, 1894, књ. 180, с. 52; Spectator, Милош Цветић. Приликом тридесетогодишњице глумовања му, Позориште, НСад, 1894, бр. 6, с. 21-23; Јов., Милош Цветић, српски уметник и књижевник, Босанска вила, 1896, бр. 20, с. 313-315, А-м, Милош Цветић, глумац и књижевник, Застава, 1905, бр. 268, с. 3; А-м, († Милош Цветић), Позориште, НСад, бр. 34, с. 211-212; Ф. Иличић, Говор Фотија Ж. Иличића на гробу М. Цветића, Правда, 1905, бр. 288, с. 3; А-м, Милош Цветић, Бранково коло, 1905, с. 1583-1584; (Н) А(нтула), Милош Цветић, Српски књижевни гласник, 1906, књ. XVI, с. 80; А. Хаџић, Милош Цветић, ЛМС, 1906, књ. 235, с. 140-143; М. Богдановић, Случај Цветићевог „Немање“, Српски књижевни гласник, 1921, св. 7, с. 523-531; М. Ибровац, Један француски критичар Цветићевог „Немање“, Време, 1930, бр. 3181, с. 4; Ж. Петровић, Како је Милош Цветић постао редитељ, Српска сцена, 1943, бр. 19, с. 581-585; С. Душановић, Милош Цветић – глумац Српског народног позоришта, НС, 1959, бр. 144, с. 17.

Л. Д.