ЦВЕТКОВИЋ Брана – глумац, редитељ и управник НП у НСаду (Књажевац, 21. XI 1875 – Београд, 20. XI 1942). Право име му је било Бранислав; на позоришним листама скоро редовно навођен је као г. Брана, без презимена. Основну школу је завршио у Бгду, где је похађао и реалну гимназију; потом је као државни питомац отишао у Минхен на сликарске студије. Тамо је био у сталној вези с редитељем Јоцом Савићем, који му је омогућио статирање у Градском театру. У Минхену је студирао сликарство (1894-1895), а кад год је налазио времена упознавао се са вештинама театарског стваралаштва: глумом, режијом, сценографијом, костимографијом, па донекле и драматургијом; већ тамо, не одричући се сликарства, определио се за позориште, које је постало његова највећа љубав и неутољива страст. Вративши се из Минхена, 1895. је као глумац дебитовао у НП у Бгду али је ангажован за декоративног сликара. Г. 1897. напустио је Бгд и ступио у путујуће позориште Николе Симића, а крајем 1897. у Пожаревцу прешао у нишки „Синђелић“, који се тамо затекао на гостовању. Са „Синђелићем“ је пропутовао Србију играјући улоге различитих фахова, понајвише комичне. Крајем 1893. вратио се у Бгд и отворио сопствено кабаретско позориште – „Први српски орфеум“, који је радио најпре у кафани „Булевар“, а од 1899. у Боторићевој пивници. У „Орфеуму“ је неговао ревијални програм који је садржавао скечеве, политичке и дневне рапорте, кратке сатиричне сцене, инсцениране пикантне шале, гротескне песме и игре. До почетка балканских ратова ово позориште је било непрекидно добро посећено. Од 1900. до 1911. повремено је радио декор за представе београдског НП. Заједно са Б. Ђ. Нушићем и М. Сретеновићем основао је 1905. прво Дечје позориште у Бгду. Учествовао је у ратовима; 1915. је са српском војском прешао Албанију и по доласку на Крф формирао војничко позориште у којем је изводио духовите пригодне програме, са „Ристом резервистом“ као централном тачком. Истовремено је био надзорник свих војничких позоришта на солунском фронту. После 1918. био је ангажован на разним пословима: од 8. X 1921. радио је као управник НП у Скопљу (које је изводило представе на српском језику); од 13. VII 1922. до 27. VII 1923. био је управник етатизованог НП у НСаду. Затим је, до краја јула 1925, у истом театру остао да ради као редитељ и глумац. Вративши се августа 1925. у Бгд, поново је отворио свој театар, који је неговао лаки жанр – Бранино позориште (од 1929. радило је код „Клериџа“ а касније код „Славије“). Преласком у новинаре, 1930, заувек је напустио позориште; до избијања Другог светског рата највише је радио за новински додатак „Политике за децу“. Ц. је био свестран, необично предузимљив и вредан позоришни посленик. Изразитог комичарског талента, проницљив и прави мајстор у грађењу комичних типова, нарочито из наше средине, на сцени је остварио низ маркантних ликова, веома добро погођених у карактеру и занимљивих у изразу. Као редитељ одлично је познавао захтеве сцене и умео је да ради са глумцима, али није поклањао много пажње дубљем понирању у текст и тражењу његових вишеслојних значења. Ликове у представи скицирао је овлашно, тражећи у њима пре свега црте које их најефектније карактеришу; био је склон живим, духовитим, узвитланим мизансценским решењима. Као управник НП у НСаду запоставио је оперу за рачун оперете, а драмски репертоар оптеретио комедијама и другим комадима лакшег жанра, што је изазвало буру негодовања у новосадској јавности. Определивши се за погрешан пут и јефтин начин остваривања истинског народног театра, отишао је у крајност коју образованији део новосадског грађанства никако није могао да прихвати. У својим позориштима сам је писао све текстове, режирао, глумио и сликао кулисе. У НП у НСаду, поред управничких и редитељских послова, креирао је декорску и костимску опрему, изводио на декору сликарске радове и наступао у представама у глумачким улогама. Међу српским позоришним уметницима мало их је који су као Ц. своме позиву у толикој мери, нештедимице, давали целога себе. Он је један од оснивача Удружења глумаца Краљевине СХС и на оснивачкој скупштини 1919. изабран је за потпредседника, а од 1920. до 1922. био је председник Удружења. У том својству је 1921. покренуо часопис „Глума“ као гласило глумачке организације и био његов први уредник. Још као седамнаестогодишњак почео је да пише хумореске и епиграме и да стиховима саопштава или коментарише смешне згоде и незгоде из савременог живота. Доцније, све до почетка тридесетих г. XX века, наставио је да објављује радове у којима у стиху и прози прати збивања у земљи и догађаје у свету и извргава их благом подсмеху, понекад и убодима сатиричних жаока. Његови епиграми, рапорти, монолози, скечеви, гротеске, комедијске дијалошке сцене, пародије и други хумористични састави дуго су забављали стари Бгд и ширу читалачку публику. Радове ове врсте објављивао је у „Вечерњим новостима“ (1903), „Правди“, „Малом журналу“, „Српским новинама“ (на Крфу, 1916), „Политици“, „Великој Србији“, „Ласти“, „Звезди“, „Новом веку“, „Новостима“, „Ђачком напретку“, „Босанској вили“, „Бранковом колу“, „Грађанину“, часопису „За отаџбину“, „Воденом цвету“, „Малој Србадији“, „Балкану“, „Епохи“, „Штампи“, „Оси“, „Виделу“, Веселим новинама“, „Отаџбини“… У сезони 1907/08. био је позоришни критичар „Правде“. Издао је 1902. „Народни велики илустровани календар“. Уређивао је неколико хумористичких листова који су кратко време излазили, међу њима и „Сатир“, „Ђаво“, „Церекало“ и „Виц“. Од 1931. до 1940. био је стални сарадник „Политикиног“ дечјег додатка „Политика за децу“, у којем је, у том раздобљу, објавио скоро 1300 краћих радова намењених деци. Написао је велик број комедија; Живот на другом свету и Хајдук Бркић, обе у по три чина, изведене су му у путујућем позоришту Н. Симића (1897); познатији су му још комади Апотеоза Великом Карађорђу (1903), Син (1909) и Црна рука. У НП у НСаду извођени су Ц. комади: Молитва (1921), Истра и Тамо далеко (1922), Опрости (1925) и Максим (1925). Његове пародије на позната сценска дела – Артилерија рустикана, Лепа Јелена, Госпођа с камелијама, Оперске лудорије – биле су у првој и трећој деценији XX века врло популарне. Преводио је драмска дела са немачког и француског. У НП у НСаду играни су његови преводи: Дете Г. де Мопасана и Ж. Нормана (1922), Љубав у купатилу Р. Данкура (1923), Заштита морала Е. Нажака и А. Милоа (1924), Краљ Р. де Флера и Г. А. Кајавеа (1924), Кин А. Диме-Оца (1924) и Све сами доктори Р. Бенедикса (1925). Познат је и његов превод Коцебуовог комада Сви су невини (1923). Од радова намењених деци штампано му је у засебним књигама: Бранине приче, I-III (Бгд 1907-1908), Брана за децу – у слици и речи (Бгд 1934), Врло ретка прича (Бгд 1951) и Зунзарина палата (Бгд 1957).

РЕЖИЈЕ: Избор посланика у Бомбињаку, Муж на лутрију, За круну, Господин из собе бр. 19, Госпођица Жозета моја жена, У харему, Теткина мудрост, Школа за кокоте, Анђео поноћи, Позајмљена жена, Жорж Данден, Чвор, Подвала, Дете, Трикош и Каколе, Годенове кћери, Харпагон, Дебора, Млетачки трговац, Ивкова слава, Циганин, Женин грех, Заштита морала.

УЛОГЕ: Годен (Годенове кћери), Максим (Ђидо), Де Шантло (Избор посланика у Бомбињаку), Неша Зелембаћ (Подвала), Милун (Девојачка клетва), Едгар Вокресон (Заштита морала), Калча (Ивкова слава), Грујица (Војнички бегунац), Отац (Једва стече зета), Јованча Мицић (Пут око света).

БИБЛ: И овако и онако, једна мала мелодрама – пропраћена варјачама, Шаљивчина, 1892, бр. 4; Госпођица Доста на цедилу оста, у три чина оперета – из нашега света, а гајдаш је Јоца компонов’о песме – без дозволе наше представљат’ се несме, Шаљивчина, 1892, бр. 7-8; Велика менажерија на Малом Калимегдану и Литерарни паноптикум, фаунско-фотографска серија од 136 строфа, приредио Сатир, Бгд 1902; Бирајте ме за председника општине!, соло-сцена, Бгд 1904; Истра, сцена са нашег Приморја, Бгд 1920; Тамо далеко, ратне слике, Бгд 1925.

ЛИТ: П., Српски матине првог дана Ускрса, Српске новине, Крф, 1917, бр. 40, с. 4; А-м, Új színházigazgató Noviszadon, Délbácska, 7. V 1922; Хр., Годенове кћери, Јединство, 1. X 1922; М-ћ, „Господин из броја 19“ – Народно позориште, Застава, 19. X 1922; А-м, „Господин из броја 19“, Јединство, 19. X 1922; П. Т., „Моралисти“, Слобода, 5. XI 1922; Ђ. Петровић, Новосадско позориште, Застава, 3. XII 1922; Б. Прешић, Новосадско позориште и г. Брана, Јединство, 6. XII 1922; Ђ. Петровић, Г. Брана се брани, Застава, 10. XII 1922; А-м, „Избор посланика у Бомбињаку“, Застава, 3. II 1923; (m), „Die Abgeordnetenwahl im Baumbignac“, Deutsches Volksblatt, 11. II 1923; А-м, Акција за спасавање позоришта, Застава, 19. III 1923; Вер., Изгледи на бољу будућу сезону, Застава, 23. VII 1923; А-м, Válságban a noviszadi színház, Bácsmegyei Napló, 31. VIII 1923; Spectator, Новосадско позориште и г. Брана, Јединство, 5. XII 1923; Spectator, „Школа за кокоте“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 23, с. 1-2; А-м, A kisorsolt férj, Délbácska, 20. XII 1924; Кр., „Муж на лутрију“, Застава, 21. XII 1924; (-v), Reed Johnoson Young, Der Lotterie-Ehegatte, Deutsches Volksblatt, 25. XII 1924; С. Зубац, „Kean“, Deutsches Volksblatt, 29. XII 1924; А-м, Премијера Молијеровог „Жоржа Дандена“, Нови Сад, 1925, бр. 11, с. 7; А-м, „Госпођица Жозета моја жена“, Видовдан, 20. III 1925; З., Све сами доктори (први пут 7.  В), Застава, 9. V 1925; Крит., „Жорж Данден“ (премијера), Застава, 14. VII 1925; С. Душановић, Брана Цветковић – глумац, редитељ, сценограф и управник Новосадског позоришта, НС, 1959, бр. 141, с. 12; С. В. Цветковић, Брана – творац ведрог и сатиричног позоришта у нас, Зборник прилога историји јусловенских позоришта 1861-1961, НСад 1961, с. 329-333; Р. Веснић, Новосадска позоришта између два рата, Споменица СНП-а 1861-1961, НСад 1961, с. 292-300.

Л. Д.