ДЕАК Ференц – књижевник, новинар, драматург (Нови Итебеј 1. I 1938 – Суботица, 23. X 2011). Школовао се у Суботици, Зрењанину и НСаду. Новинарством је почео да се бави у НСаду у омладинском листу “Ifjúság”. Касније је постао заменик главног уредника у часопису “Képes Ifjúság”. У РТВ НСад запослио се 1969, прво као драматург, затим као уредник петојезичког драмског програма Радија, а потом и као главни уредник. Једно време је био покрајински секретар за културу АП Војводине, а у периоду 1982-1986. био је амбасадор СФРЈ у Западној Африци (покривао је Гвинеју, Гвинеју Бисао, Сијеру Леоне, Зеленортску Републику и кратко Обалу Слоноваче). По повратку у земљу био је уредник и главни уредник  драмских програма ТВ НСад до пензионисања 1999. Пажњу јавности на себе је скренуо издавањем збирки новела Реквијум 1961. и Корени сунца 1965. Писао је песме, драме, новеле, романе, сценарија, текстове за дечје књиге и разне пригодне текстове. Међу најпознатије свакако спадају драме: Дућан (1961), Пословни потхват (1961), У кривини (1965), Боровнице (1968), Ћопави кадрил (1969), Слепи трио (1969), Бреме (1970), Грабанцијаш (1970), Жеђ за ваздухом (1971), Апотеоза (1972), Интерурбан (1972), Непрегледна вода (1973), Даћа (1974), Киднапер (1975), Безгранично (1977), Звездана времена (1977), Мангуп (1979), Апотеоза-41 (1979), Граница (1980), Нирвана (1981), Време расних паса (1983), Породични ручак (1989, 1990), Дављење (1996), Безгранично (1997), Гушење (1998), Мијазна (1999), Човекотрагедија (1999), Југ (2000), Свађалице (2002). Након приказивања драме Жеђ за зраком на Стеријином позорју 1971, интегрални текст, заједно с документацијом из тог доба, из политичких разлога комисијски је уништен, а његово поновно објављивање уследило је 2009. Његова дела преведена су на скоро све европске језике, као и на арапски и кинески (мандарински) језик. Његове драме приказиване су у мађарским позориштима у Војводини, а по његовим драмама снимљено је и неколико филмова, међу којима су најпознатији Трофеј и Граница. Био је члан друштава књижевника Војводине, Србије и Мађарске. Добитник је многобројних награда и признања, међу којима су и Стеријина награда за драму Боровнице 1969, две Златне арене у Пули: као косценариста за филм Трофеј 1979. и за сценариј филма Граница 1990; Велика награда Европске радиодифузне уније 1981. и многе друге. Био је члан жирија за доделу награде „Борислав Михајловић Михиз“ 2011. Проглашен је за почасног грађанина Града Суботице 2010. СНП је извело његову драму Даћа и ораторијумску фреску по његовим стиховима Апотеоза-41 на музику Ивана Ковача.

БИБЛ: Ференц Деак, Даћа, Сцена, НСад 1974, бр. 4, с. 178.

ЛИТ: А-м, Преминуо Ференц Деак, Дневник, 24. X 2011.

М. Л.