ДЕЈМЕК Казимјеж (Kazimierz Dejmek) – пољски глумац, редитељ и директор позоришта (Ковел, Пољска, 17. V 1924 – Варшава, 31. XII 2002). Дебитовао је новембра 1944, у Жешову, где је похађао Позоришни студио. Глумачки испит у Лођском студију (ZASP) положио је 1945. У сезони 1945/46. био је глумац у Позоришту у Јеленој Гори, а од 1946/47. до 1948/49. у Позоришту пољске армије у Лођу. У Лођској позоришној школи и у овом позоришту сусрео се са Леоном Шилером (Schiller, 1887-1954), једном од најкрупнијих уметничких личности пољског позоришта. Заједно са Ј. Вармињским (рођ. 1922) организатор је самообразовне позоришне групе која је радила углавном по „Систему“ Станиславског и из које је 1949. изникло, под колективним руководством, лођско Ново позориште (Teatr Nowy), чији је директор и уметнички руководилац постао јануара 1952. Као редитељ је дебитовао 1951. преводом, драматизацијом и режијом Макаренкове Педагошке поеме. Директор Новог позоришта у Лођу био је без прекида до 1962; затим је до 1968. директор и уметнички руководилац НП (Teatr Narodowy) у Варшави. После представе Задушнице А. Мицкјевича (фебруара 1968) његова делатност у Пољској је прекинута вануметничким разлозима – друштвеним немирима. Зато је од 1969. до 1973. режирао у иностранству: Осло, Диселдорф, Бгд, НСад (редован члан СНП био је у сезони 1971/72), Милано, Беч, Есен. Од сезоне 1973/74. је опет у Пољској – као редитељ варшавског Драмског позоришта (Teatr Dramatyczny). Почетком 1975. поново је преузео дирекцију Новог позоришта у Лођу (до 1979). Од почетка сезоне 1981/82. је директор и редитељ варшавског Пољског позоришта (Teatr Polski). Редитељску делатност отпочео је са врло јасним програмом у чијој је основи била аутентична вера у неопходност позоришта као ангажоване уметности у политичкој и друштвеној проблематици. Независно од разноврсне еволуције којој је био изложен, та вера га никада није напуштала. Као редитељ бирао је дела која за хероја имају човека увученог у спорове не само са сопственим „ја“ него исто тако и са друштвом, човека који жели да измени стварност и осетљивога на основне сукобе своје епохе, на које он као редитељ додаје и сопствена искуства. Поводом поставке Гомбровичеве Оперете, 1975, сам је изричито формулисао свој уметнички кредо: „Научио сам се да сваки реализовани комад интерпретирам, како је учио Л. Шилер, ’из аспекта његове садржине’. Једном речју, форма дате представе израста из садржине, за потребе садржине, ради изражавања садржине. Никад не доносим априорне закључке који се односе на форму представе“. Усклађујући не једном литерарни предложак за потребе представе, сам је адаптирао дела, често спајао у једну драматуршку целину много текстова и увек је те интервенције образлагао захтевом садржине и облика представе. Модерним сценским поступком оживљавао је текстове пољске средњовековне позоришне класике, почев од 1958. представом Јосифов живот Миколаја Реја. Неговање сопственог стила пољског позоришта био је један од основних задатака који је сам себи поставио преузимајући дирекцију НП у Варшави, најзначајнијег позоришног ансамбла у Пољској. Он је требало да споји циљеве институције који су имали историјско значење (народни репертоар, неговање језика) са амбицијама савремене школе историјског мишљења. Историја је била конфронтирана са данашњим временом како у делима пољске далеке класике тако и у драмама романтичара (Словацки, Мицкјевич). Необично осетљив на политичку резонанцу позоришта, конкретан и принципијелан у професионалном смислу, он је оличење стручности и стилске строгости; нерадо употребљава ефекте и има високо развијено осећање уметничке самоконтроле. Од глумаца такође захтева професионалност. Радо се везује за одређеног сценографа: у истакнутим представама НП у Варшави имао је видно учешће Анджеј Стопка (1904-1975), а у Лођу је сарађивао с познатим сликаром средње генерације Анджејем Мајевским (рођ. 1936). Сматра се учеником Леона Шилера у најбољем смислу те речи; својим сценским поставкама убрзо га је превазишао, али је зато, прошавши својеврсну школу Станиславског, развио самосвојне монументалне облике позоришне уметности високих захтева, окренуте публици, политички прогресивно усмерене, актуелне и савремене у идејном, садржинском и сценском виду. Међу његове значајније режије у Лођу спадају: Хладан туш Мајаковског (1954), Новембарска ноћ Виспјанског (1956), Тама покрива земљу Анджејевског (1957), Јосифов живот М. Реја (1958), а у Варшави: Историја о славном божјем ускрснућу (1962), Рејев Јосифов живот (1965), Кордијан Словацког (1965. и 1967), уз поменуте Мицкјевичеве Задушнице (1968). Запажене режије остварио је и на гостовањима у иностраним позориштима: Југословенско драмско позориште у Бгду (Ф. Рохас: Целестина, 1970), Burgtheater (1971), Piccolo teatro (1972), Есен (1977), Цирих (1977). Носилац је Државне награде Пољске (1951. и 1955), награде Министарства културе и уметности Пољске (1962), награде Удружења драмских уметника – SPATIF„Леон Шилер“ (први добитник ове награде – 1956). На Фестивалу „Позоришта нација“ у Паризу добио је 1964. награду француске позоришне критике. Уручена му је 1978. и награда СНП – Златна медаља „Јован Ђорђевић“. Везе са СНП потичу од 1958, од првог гостовања ансамбла Драме СНП у Пољској (Лођ, Варшава, Харков) и узвратног гостовања и турнеје по Југославији ансамбла НП из Лођа (НСад, Бгд, Скопље, од 20. IV до 4. V 1958) са четири представе: Јосифов живот, Хладан туш, Посета старе даме и Вашар песама. На његов позив маја 1959. Бојан Ступица је у Лођу поставио Господу Глембајеве М. Крлеже.

РЕЖИЈЕ: Јулије Цезар, Ревизор, Посета старе даме, Грађанин племић.

БИБЛ: Реализам и гротеска, Дневник, 17. X 1971; Молијеров „Грађанин племић“, Позориште, НСад 1973, бр. 2; Склоност, доживљај, игра, Позориште, 1975, бр. 1.

ЛИТ: Д. Чичовачки, Нови Театар многи називају Дејмеково позориште, НС, 1956, бр. 128; Е. Финци, Доследно стилизована представа, Политика, 28. I 1964; М. Кујунџић, Кућна естетика К. Дејмека, Сцена, 1966, бр. 3; С. Г., Оснивач „Позоришта побуне“, Политика, 14. X 1970; З. Пјетрушинска, Камен нека буде камен, Дневник, 22. IX 1971; С. Станић, Некакав туробан смех, Борба, 25. X 1971; С. Св. Милетић, Изражајна парабола, Политика, 8. XI 1972; М. Кујунџић, Симетрична икебана, Дневник, 12. X 1973; Д. Николић, Сусрет након двадесет година, Позориште, НСад 1978, бр. 1-2; К. Настуланка, О занатлијама и надахнутима, Позориште, НСад 1979, бр. 3, април, и бр. 1-2, септембар.

З. Т. Ј.