СТЕФАНОВИЋ–ВИЛОВСКИ Јован – преводилац, официр и хидролог (Црепаја, Банат, 24. VI 1821 – Беч, 12. III 1902). Син граничарског каплара Дамјана, рано је остао сироче и веома тешко је живео. Завршио је трогодишње граничарско војно училиште, тзв. Математичку школу у Панчеву. Као геодет је, за потребе аустријског генералштаба, радио на топографском снимању терена у Сефкерину, Темишвару, Брну, Прагу, Буђејовицама и на северним Карпатима. После положеног кадетског испита добио је чин потпоручника и ступио у аустријску војску 1845. Две г. касније положио је генералштабни испит па је премештен у Беч, у генералштаб аустријске војске. По налогу генералштаба је као извештач присуствовао Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. Са дозволом аустријског министра рата грофа Латура ступио је у српске јединице које је организовао Главни одбор српског покрета у Војводини. Као „веран официр свога цара и веран син свога народа“ ратовао је против револуционарне мађарске војске и учествовао у важним биткама код Сентомаша, Неузине, Панчева, Вршца, Вилова и Меленаца. За храброст показану у бици код Вилова добио је племићски предикат „витез од Вилова“ – отуда Виловски. Био је шеф штаба и лични ађутант војводе Стевана Шупљикца, а после његове смрти у штабу Мајерхофера и Книћанина. Следио је конзервативно крило покрета са патријархом Рајачићем на челу, које се борило за потчињавање српског покрета у Војводини интересима феудалне аустријске царевине. Најодговорније положаје у српском покрету добио је кад су српске војне јединице постале „аустриско–србски воени кор“. У освајачком рату Аустрије против Италије као мајор је командовао батаљоном, а код Солферина је 1859. од рањеног команданта преузео пук. Упркос верној служби, 1865. био је присиљен да се повуче из војске и да затражи пензију. Настанио се у Бечу у којем је остао до краја живота. Био је посланик карловачког црквено-школског сабора за Уљмански срез (од 1868. до 1879). С. је био човек широке културе и патријархалног морала. У мировини, у коју се повукао веома рано (44), више од три и по деценије свог живота посветио је изучавању вода и у тој грани природних наука постигао видне резултате; заједно са Антом Алексићем био је први српски хидролог. У средишту његове пажње била су питања регулисања река, заштите од поплава и исушивања ритова, а посебно хидрологија Дунава, Тисе и њихових притока. Пројектовао је 1871. велики канал Сатмар–Арад–Паланка, веома значајан за Војводину. Као хидролог највиши домет је достигао својим водомерним таблицама које представљају метод прогнозе водостаја и поплава. Писао је студије из речне морфологије. Библиографија његових списа из хидрологије садржи 60 јединица. Као хидролог био је познат и ван граница Војводине, Аустрије, Мађарске и Србије и члан неколико научних друштава: Географског друштва у Бечу, Научног клуба у Бечу, Дунавског друштва, Афричког друштва и носилац медаље Међународне географске изложбе у Венецији. Познат је и као војни историчар. Бавио се и књижевним радом, писао приче и разне мемоарске белешке, али та област његове делатности није запажена. У његовом преводу с немачког језика изведен је у СНП 7. VI 1869. комад Фабричар, који је, према француском оригиналу Емила Сувестра, написао Филип Девријен. Овај комад је у НП у Бгду изведен тек 1875.
БИБЛ: Дневници I–VII, ркп. у Архиву МС; Из живота аустриског официра у аустро-србској војски у години 1848 и 1849 (на српском и немачком), 1861; Моје успомене (1867–1881), Сремски Карловци 1907.
ЛИТ: Д. Поповић, Јован Стефановић Виловски, Зборник за друштвене науке МС, 1952, бр. 4, с. 128–136; Н. Петровић, Јован Стефановић Виловски и његов рад на науци о водама, прилог историји хидротехничких радова на Тиси и Дунаву, Бгд 1954.

Д. П. и Б. С. С.