ДЕСКАШЕВ Стеван – оперски и оперетски певач, драмски глумац, преводилац и посрбљивач (Арад, 3. X 1855 – Загреб, 13. I 1921). Његов отац Матија и мати Христина доселили су се у Арад из Деске, села недалеко од Сегедина; отуда му и потиче презиме. Основну школу је учио у Араду и у Темишвару, где је завршио трговачку струку а затим извесно време као трговачки путник путовао по земљама које су биле под аустроугарском доминацијом. Убрзо је напустио овај позив и посветио се певању – наступао је као певач на концертима, беседама и забавама. Био је одличан певач уз гусле, можда најбољи међу Србима оног времена. Од априла 1875. био је члан НП у Бгду, у којем је дебитовао као Гуслар Милоје у представи Ајдук Вељко Ј. Драгашевића (в). У београдском НП је марљиво и са великом амбицијом учио певање код Д. Јенка (в), а у савлађивању технике глуме помагао му је Ј. Бошковић (в). У српско-турском рату 1876/77. учествовао је као добровољац, а затим је краће време провео у путујућој позоришној дружини Ђ. Пелеша (в), па се поново вратио у НП у Бгду, где је остао до лета 1881. као глумац и певач у комадима из народног живота. Од 4. IX 1881. до 31. V 1889. наступао је као члан Опере ХНК у Згбу, где је истовремено са И. Зајцом (в) радио на свом певачком усавршавању. У међувремену је (28. VIII 1886), као члан ХНК, гостовао у будимпештанској Опери као Дон Хосе у Бизеовој Кармен. После укидања загребачке Опере отишао је на своје прво гостовање у Русију: 1. VIII 1889. наступио је у Летњем позоришту г-ђе Неметове у Озеркама, недалеко од Петрограда, где је вокално интерпретирао компоноване песме Б. Радичевића, српске народне песме и црногорску химну. Затим је поново гостовао у Мађарској краљевској опери у Будимпешти: 24. IX 1889. као Алмавива у Севиљском берберину Ђ. Росинија, а 1. X 1889. као Гомес у Преноћишту из Гранаде Конрадина Кројцера. Потом је остао као солист у ангажману будимпештанске Опере од 15. XI 1889. до 15. V 1891; у слободном времену наступао је у многим местима на концертима, а 13, 16. и 21. V и 3. VI 1890. гостовао је у НП у Бгду као Стева Драгић у Сеоском лоли Е. Тота, у сопственој посрби, 22. V као Бранко у Радничкој побуни Е. Сиглигетија и А. Балажа, а 26. и 27. V 1890. наступио је као певач-солист између чинова. Почетком 1892. други пут је гостовао у Русији, најпре у Петрограду, а затим у Москви, где му је понуђено место тенора за другоредне и епизодне партије, што је одбио. У повратку из Русије гостовао је у Пољској опери у Варшави као Дон Хосе у Кармен и Вилхелм Мајстер у опери Мињон А. Томаса, и у Лублину, у двема оперетским представама. Први самостални концерт у НСаду одржао је 12. IV 1892: певао је руске романсе и оперске арије. Поново је концертирао у НСаду 26. IV 1893, овог пута уз суделовање Султане Цијукове (в). Први сусрет са СНП, међутим, имао је 12. IV 1887. на прослави 25-огодишњице новосадског Позоришта: том приликом је, као члан ХНК у Згбу, наступио на завршној свечаности, у концертном делу, са аријом Радамеса из Аиде и Зајчевом композицијом Ти си моја. После тога је у више махова гостовао у СНП у улози Бранка у Радничкој побуни: 1891. у Сремској Митровици, а 1893. у Земуну, Панчеву и Ковину. Позоришни одсек ДСНП примио га је 9/21. X 1893. за глумца и певача али не и за редитеља, као што је тражио, па је у СНП остао само до лета 1894. проводећи све време с њим на гостовању, тако да пред новосадском публиком није ни наступао. Због тога скоро и нема података о његовом учешћу у представама СНП, чак ни о улогама које је играо. Од 16. X 1894. до почетка 1896. опет је члан ХНК у Згбу, а затим је иступио из ангажмана и поново наступао на концертима и гостовао у Грацу, Сарајеву и Нишу. Потом је концертирао у Скопљу и још неким местима у Македонији. У Цариграду је наступио 31. III 1896, вероватно са неком приватном компанијом, у Пиковој дами  П. И. Чајковског, у улози Хермана. После тога се појављивао на концертима у Србији, Хрватској и у местима у Угарској где има словенског живља. Од 19. I до 29. V 1898. трећи пут је члан ХНК у Згбу, а затим се повукао са сцене и, нарушеног здравља и истрошеног гласа, проводио тешке дане. Марта 1905. влада Краљевине Хрватске и Славоније поставила га је за инспектора зграде Хрватског сабора са 2200 круна годишње плате. После 1918. је као пензионер поново запао у материјалне невоље, живео у беди, а потом у психичком растројству, помраченог ума, завршио у болници за душевно оболеле у загребачком предграђу Врапче. Био је врло музикалан, невеликог али врло лепог, милозвучног, пријатног тенора. Захваљујући Д. Јенку за кратко време постао је ненадмашни тумач улога с певањем у комадима из народног живота. После тога се, под руком И. Зајца, развио у поузданог интерпретатора главних партија у многим оперетама а нешто доцније и операма. Он је први српски школовани оперетски и оперски певач. Поред наведених, познате су још три његове оперске улоге: Лајонел (Марта, Флотов), Фауст (Маргарета односно Фауст, Гуно) и Соколовић (Никола Шубић Зрињски, Зајц). Био је и добар глумац, па је у млађим г. у драмским представама са успехом тумачио улоге љубавника и бонвивана, а у зрелијим отмене људе и старију господу. Као гуслару-певачу Ј. Ј. Змај му је посветио песму Дескашев и Бранко. Преводио је и драмска дела, искључиво са мађарског. У његовом преводу и посрби СНП је приказивало комаде Сеоска лола Е. Тота (1884) и Радничка побуна Е. Сиглигетија и А. Балажа (1891), а само у преводу Мајку Г. Чикија (1894). Поред ових комада, у НП у Бгду извођени су му још и превод и посрба комада Две невесте Е. Тота, а само у преводу (са мађарског превода) Царичин сужник Ж. Бајара. Није му приказиван превод Словакиње Т. Алмашија. Приликом отварања Зетског дома у Цетињу, у чијем  је програму учествовао као певач, црногорски књаз га је одликовао Даниловим орденом IV реда.

УЛОГЕ: Раде Неимар (Задужбина цара Лазара), Стева Драгић (Сеоска лола), Бранко (Радничка побуна).

БИБЛ: Е. Тот, Сеоска лола, позоришна игра с певањем у три чина. Превео и за српску позорницу удесио Стеван Дескашев, Бгд 1880.

ЛИТ: А-м, Управни одбор Српског народног позоришта, Браник, 1893, бр. 120, с. 3; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 64-65; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 199; A Magyar Kir. Operaház 1884-1909, Budapest 1909, 50, 77-78, 314 old; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Други разред, књ. 38, Бгд 1907, с. 96; Н. М. Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 70-71; Ж. Марковић, Стеван Дескашев – оперски певач (1855-1921), НС, 1959, бр. 141, с. 13; С. Милетић, Хрватско глумиште, Згб 1978.

Л. Д.