ДИМА Александар Отац (Alexandre Dumas père) – француски романсијер и драмски писац (Вилер-Котере, 24. VII 1802 – Париз, 5. XII 1870). Право му је име Дави де ла Пајетери (Davy de la Pailleterie). Син је генерала из револуције, унук креолца и црнкиње. Врло плодан писац. Радио је сам и у сарадњи с пријатељима. Прославио се као писац историјских романа, али су пре њих биле дошле његове историјске драме, направљене према познатим списима француских хроничара и мемоариста. Слепо се подавао чињеницама, аутентичним подацима, не допуштајући да га савладају артистички нагони или поетске визије. Он ће, као што је лепо речено, после драме Анри III и његов двор (1829), на сценама Француске комедије, „Одеона“и „Порт-Сен-Мартена“, држати Парижанима часове из француске историје. Потом долазе Кристина (1830), Шарл VII код својих великих вазала (1831, петочина трагедија, у стиховима), Нелска кула (1832, највеселија фантастична евокација средњег века, у сарадњи са Гајардеом, који ће доцније преузети искључиво право ауторства на себе). Споменимо још само његове драме: Антони (1831, прослављање тужне и кобне страсти), Ричард Дарлингтон (1831), Кин или Разузданост и геније (1836), Калигула (1837), Госпођица од Бел-Ила (1839), Госпођице од Сен-Сира (1843) – јер је објављено двадесет пет књига његових позоришних комада. Ипак, он је занимљив драмски писац: преопширан, необуздан, али су захтеви сцене зауздавали његову бујну машту и приморавали га да пише, бар до извесне мере, кратко, сажето, крепко. Он  познаје тајне позорнице и још боље, можда, укус и потребе своје публике. Код њега је нарочито развијено осећање радње. У свим својим драмама, чак и у онима које су најаљкавије написане, „и поред романтичарске сентименталности, он већма гони своје личности да раде него да говоре“. Не води бригу о карактерима. Он своје драме развија „силовито, задихано, са суровом укоченошћу“ – све док не изведе расплет радње. Обично се сматра да је дело Анри III и његов двор (премијера 11. II 1829) прва романтичарска драма. Међутим, он се бранио од те помисли, изјавивши у предговору делу да он није „ништа основао“, наводећи неколико претходника у тој књижевној врсти (између осталих Виктора Игоа и Проспера Меримеа). Од 1800, углавном, на француским сценама господари мелодрама (Пигзерекур, Диканж). Он ће одликама мелодраме додати само „живописност локалне боје и чар хронике“. Више је волео своје историјске романе, осетивши ваљда да је тој приповедној врсти дао особени печат: Три мускетара (1844, у сарадњи са Огистом Макеом) су витешки роман, особита врста која је проистекла из авантуристичког романа чији је иницијатор Ле Саж. Остали су му романи: Гроф де Монте-Кристо (1841-1845, осам књига), Краљица Марго (1845), После двадесет година (1845, са О. Макеом), Виконт де Бразелон (1845, са О. Макеом). На сцени СНП наћи ће се ова његова дела: Нелска кула (са Гајардеом), Катарина Хауардова или Круна и губилиште и Кин (са Курсијем и Теолоном), али ће бити приказане и две драматизације његових романа: Гроф Монте-Кристо (драматизација Т. Мегерле и О. Макеа) и Три мускетара (драматизација Д. и О. Макеа).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 222-225, 784-786, 810-814, 940-942.

Ж. П.