ДИМАНОАР Филип (Philippe Dumanoir) – француски драмски писац (Гаделуп, 31.  VII 1806 – По, 16. XI 1865). Право му је име Филип-Франсоа Пинел (Philippe-François Pinel). Познат је и изван Француске као плодан водвиљист; написао је око сто седамдесет дела. Писао је и сам, са доста дара, али је то чешће чинио у сарадњи са другима. У његовим комедијама се прославила Виржинија Дезаже (1797-1875), тумачећи враголасте и веселе улоге. То је била она глумица што је освајала публику „упорним дражима и духовитошћу“ и водила главну реч у позоришту „Фоли-Нувел“, које ће дуго радити под њеним именом. Имао је више сарадника, међу којима су били: Е. Скриб, А. Денери, А. Буржоа, Т. Баријер, Ж. Бајар, Е. Бризбар, Л. Клервил, Е. Араго, Л. Тибуст, В. Масе, Ди Мерсан, А. де Керанију. Осим оних које су код нас у своје време биле приказане, написао је комедије: Маркиза де Претентај (1835), Ришељеово прво оружје (1839, као сарадник Ж. Бајара), Индијана и Карло Велики (1840),  Адвокати (1852, са Клервилом), Кулисе живота (1852, са Клервилом), Школа јагањаца (1855, награђена једночинка), Валентина Дармантијер (1861, са А. Денеријем), Дом без деце (1863). СНП је извело његова дела: Ћушка пошто-пото, Виконт Леторијер (са Ж. Бајаром), Црни доктор (са А. Буржоаом), Дон Цезар од Базана (1844, са А. Денеријем), Каплар Симон (Стари каплар, 1853, са А. Денеријем), Драмске лудорије (1853, са Л. Клервилом) и Јованка што плаче и Јованка што се смеје (1860, са А. де Керанијуом).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 396-398, 925-932.

Ж. П.